Peštanska Ulica Mikše Falka mi u hladna jutra poznog novembra liči na dugačku, umetnički oblikovanu sveću, sa dva plamička. Svetlost onog vidljivog širi se iz izloga galerija, antikvarnica i kafea, dok se onaj drugi, skriveni, oseća u dušama i na licima prolaznika, a hranjen je saznanjem da se bliže praznici. Tu ulicu, smeštenu u samom centru grada, u susedstvu parlamenta, čuva njena verna garda stabala sa širokim krošnjama, natkriljenim nad trotoare i veći deo kolovoza, dok

Nema čovek uvek pravu meru za one trenutke u kojima mu se duša pokrene, niti znak koji bi ga upozorio da će se nešto u njemu iznenada otvoriti, kao pukotina. Tako se i ja, u trenutku, upitah kuda li su se rasuli neki od onih dečaka sa kojima sam, u nižim školskim razredima, delio mrvice istog ovog sveta, još dok nam je izgledao veće, zagonetnije i svakako bolje. Krenem da tragam za sećanjima i u njihovim skrajnutim odajama pronađem tri lica koja su nekada bila deo tog mog mal

U stanu s visokim plafonima i starim, pomalo škripavim parketom, gde se svaki korak čuje i podseća na setni šapat vremena, sastaju se dve drugarice iz studentskih dana. Ja im se ponekad pridružim, kada me put nanese u srpsku prestonicu i obaveze dozvole da umaknem na sat ili dva. Kroz prozor dopiru svetle boje jeseni koje, kao i sećanje, umeju da greju. Na stolu porcelanski servis za kafu s plavim ivicama, miriše na detinjstvo i subotnja jutra provedena u gostima kod rodbine.

Prolazim peštanskim tržnim centrom „Кorvin“, kroz vazduh pun pomešanih mirisa, glasova kupaca i bata njihovih koraka. Svetla trepere po staklima, ljudi žure i ne slušaju jedni druge, kao da veruju da će dostići nešto veliko u životu ako ne uspore. Nedaleko od ulaza, otvoren je novi kafić. Vrata širom otvorena, a unutra neka topla svetlost i miris sveže mlevene kafe koji dopire do mene. Zastajem i osluškujem poziv svog unutrašnjeg glasa da uđem. Кoračam polako dok slušam prigu

Uvek sam verovala da kraj svakog sveta počinje bučno, a završava se potpunim rasulom. Ali sada znam da ima svetova koji, kao stare kuće, počinju da se raspadaju najpre jedva čujnim pucketanjem, da bi se tek kasnije otvorile pukotine na zidovima. I tako, niko ne zna tačno kada je sve počelo. Tog popodneva, bila sam sasvim obična ja. Skupljala sam mrvice hleba sa stolnjaka, starog i prastarog, ali meni dragog, jer izgleda nekako domaće kada sunce uđe kroz prozor i spusti se na

U ovom delu Dragana Jakovljevića ne postoji krivac. Nema osude. Postoje samo tuga i suptilna opomena: čovečnost počinje tamo gde se zaustavimo, pogledamo bližnjeg i prepoznamo u njemu borbu koju ne vidimo, rane koje niko nije dotakao, tišinu koja možda preti da postane večna. Jer ponekad je najveći čin ljubavi primetiti nekoga. Ponekad jedan zagrljaj, jedna topla reč, jedno „vidim te“ može da promeni čitav život.   Pripovetka „Rane“ Dragana Jakovljevića snažna je i elegična p

Željko je odrastao u gradu koji mu je uvek ličio na misao sklonu zaboravu. Bilo je to tiho i sivo mesto, sa stanovnicima koji kao da su na leđima uvek nosili svoje nevidljive terete. Dečak je bio krhkog izgleda i zdravlja, nizak rastom i povučene naravi i to ga je učinilo lakom metom za tuđe podsmehe i bolan osećaj da niko nikada nije imao vremena da ga primeti, razume i voli. Željkov otac bio je visok, koštunjav čovek, hladnih očiju i uzdržanog ponašanja. Govorio je kratko,

Kad god čujem kako neko mrzi Srbe, Hrvate ili nekog trećeg, shvatim da taj čovek nije svestan da zapravo mrzi neke, njemu potpuno nepoznate, novorođene ljude, jer veći deo populacije tih zemalja danas čine oni koji početkom devedesetih nisu bili ni rođeni, ili su bili deca, bez ikakvih dodirnih tačaka sa ratom koji je tada vođen. Ali mrzitelji, nažalost, ostaju zarobljenici vremena u kojem su se mentalno zaustavili, jer pripadaju onom soju kome je mržnja potrebna, kao hrana,

[21:46] Nepoznati broj: Znam da opet činim grešku, ali moram ovo da ti napišem. Nedostaješ mi... [21:48] Luka: Mislim da ste pogrešili broj. [21:50] Nepoznati broj: Ah… Moguće, oprostite molim vas! Mada… možda su i brojevi kao putevi. Svi nekuda vode. [21:51] Luka: Zanimljivo. Nisam navikao da mi greške pišu ovako lepo. [21:53] Nepoznati broj: Možda zato što retko ko ima strpljenja da sasluša grešku do kraja. [21:55] Luka: A kome ste zapravo hteli da pošaljete poruku? [21:58]

Ne znam tačno kada sam počeo da merim vreme po dolascima bake Jele, ali znam da se svaka prava jesen u mom detinjstvu rađala tek kada bi njena senka pala na naš prag. Bilo je to uvek s prvim kišama oktobra, kada sam već bio siguran da je leto zaista prošlo. Moji roditelji su govorili da je baki zbog zdravlja bolje da na koji dan promeni sredinu, da izađe iz Rekovca, varošice u kojoj je živela, i predahne u Kragujevcu, u našem domu. Sestra i ja nismo znali šta to tačno znači,

Naslovna priča nove knjige na mađarskom jeziku Istočna železnička stanica Кeleti, čija je velelepna fasada i danas arhitektonski simbol i...

Jesen u Budimpešti uvek počinje tiho, gotovo neprimetno, ali se s vremenom pretvara u najdublji razgovor koji čovek može da vodi sa...

Detinjstvo je dar koji čovek tek kasnije uspe da razume i vreme u kojem se svaki dodir sa okolnim svetom i ljudima pretvara u otkrovenje,...

Mom pradedi Milutinu i dedi Slobodanu Za Milutina je ta noć bila besana. Ustao je pre izaska sunca i zamišljeno posmatrao krajolik svog...

Ponekad mi se učini da među nekim mojim rukopisima koje niko sem mene još nije otvorio, spava mnoštvo tajnih svetova. Listovi, požuteli...

Neusklađenost misli, reči i postupaka jedna je od najdominantnijih slabosti ljudskog karaktara, koja svoju ekspanziju doživljava upravo u...

Svaki prvi septembar liči mi na jednu veliku proveru koliko još u nama ima onog deteta koje je umelo da se raduje, da se nada i veruje....

Intelektualno, duhovno i moralno siromaštvo kod ljudi ume da stvori potrebu za upinjanjem da svoje unutrašnje praznine maskiraju prividom...

Nigde se u proteklom veku nije toliko mrzelo kao na Balkanu. Brat je mrzeo i išao na brata i u poslednja dva rata, i između, a i nakon...

Potreba za pisanjem ne zavisi od tržišta, već od jednog sićušnog, gotovo nevidljivog unutrašnjeg bića sa kojim pisac živi i koje uporno...