Dragan Jakovljević: Priča jedne grane

Nedeljom volim da izađem iz kuće bez naročitog plana. Onako, da protegnem noge i razbistrim misli. U našem kraju se proleće ne najavljuje kalendarom, nego nekom neuhvatljivom energijom koja krene da kruži oko nas, kao da svet polako menja stranu sna.

Hodam poznatom stazom, pored drvoreda koji sam gledao bezbroj puta, ali koji danas posmatram nekako drugačije. Zastajem ispod krošnji i zagledam vrhove grana, u potrazi za ma kojim znakom da su spremne za buđenje.

Zima im je ostavila svoje tragove: pokoju suvu grančicu, lišće koje je prezimilo u uglu trotoara, svež vazduh u hladu... Ipak, na granama se već naziru sitni pupoljci, koji svojim osobenim govorom daju namerniku do znanja kako se spremaju za važan događaj. O njemu se, naravno, nikada ne govori naglas.

Pogled mi zastaje na jednoj grani, samo naizgled istoj kao ostale. I ona nosi pupoljke vrhova okrenutih ka suncu, ali mi je pažnju privuklo nešto neobično u njenom položaju. Kao kad čovek stoji uspravno, a ti ipak naslutiš da ga nešto boli.

Prilazim bliže i vidim da je skoro otkinuta. Pukla je negde na sredini, verovatno pod teretom snega ili naletom vetra. Za stablo se drži tek tankim, jedva vidljivim komadićem kore. Mesto preloma je tamno, ogoljeno i grubo.

Da nisam prišao, već gledao samo iz daljine, nikada ne bih rekao da ta grana nije kao ostale, niti bih znao da skriva svoju muku od pogleda prolaznika. Ali, i takva, sprema se da cveta i kao da ne mari što je na ivici da se odvoji i padne. Skoro odvojena od života, grana ne odustaje. Dok je upitno posmatram, čujem kako mi poručuje da će da cveta i lista dok god je za svet vezuje makar jedna jedina tanana nit, jer zato i postoji.

Onda pomislim na neke ljude, slične grani iz mog komšiluka. Ima ih napuklih pod teretom nečega o čemu ne govore, ali što im brazda lica i duše. Neko te udarce života naziva razočarenjima, neko gubicima, neko izdajama, a neko tihim nepravdama. Ipak, i tako ranjeni hodaju uspravno, smeju se kad treba, bave se svojim poslovima, podižu decu, planiraju sutra, spremni da cvetaju, kao i svi drugi.

Čovek s vremenom nauči kako da sakrije mesto gde je pukao. Nauči da prekriva ogoljeno tkivo navikom, dužnošću ili pristojnošću. Ne pokazuje svima svoj prelom. I ne treba, jer svet nije uvek nežan prema tuđim ranama. To, ipak, ne znači da rana ne postoji.

Tek kada mu se približiš i zastaneš, kao što sam ja zastao pored te grane, možeš da primetiš da nešto ipak nije u redu. Osetiš to u nekoj rečenici koja se prekine na pola, u pogledu koji na trenutak pobegne, u tišini koja se spusti bez razloga. Nisu to veliki događaji, niti dramatične ispovesti. Ti znaci su sićušni, ali duboki i hrapavi, kao linije na kori drveta.

Ova grana me je naučila nečemu što nisam očekivao od obične, nedeljne šetnje. Ono što na kraju prevagne nije veličina rane, niti dubina pukotine, već nit koja ostane povezana sa životom. Dok god postoji makar i delić kore koji nas drži za stablo, biće i nade. A nekada je i taj delić sasvim dovoljan.

Znam neke ranjene ljude koji, uprkos sopstvenim bolovima, i dalje imaju strpljenja za tuđe slabosti. Takvi su jer znaju kako izgleda biti na ivici. Kažu da onaj ko je jednom visio nad ponorom, ne gura drugog lako.

U svetu u kome je poželjno jedino biti čvrst, malo ko govori o svojim napuknućima, iako su ona deo svakoga od nas. Neko je, možda, izgubio nešto što nikada neće moći da nadoknadi; neko je izdao sebe da bi opstao; neko je ćutao kada je trebalo da vikne... I svi nekako hodaju. Mnogi i sa pupoljcima na granama.

A možda bismo bili pažljiviji kada bismo znali gde je ko napukao? Pošto ne znamo, jedino što nam preostaje jeste da budemo obazrivi, da ne sudimo prebrzo i ne merimo tuđu snagu samo po onome što vidimo. Život nas uči da, eto, i najlepša krošnja može da skrije najdublje ožiljke.

Nastavljam dalje i još jednom bacam pogled na tu granu. Sunce je obasjava kao i ostale i ne pravi razliku. Pod njegovom svetlošću prelom je manje vidljiv, a mali pupoljci kao da isijavaju radost zbog same činjenice da postoje. Pomišljam kako smisao možda nije u tome da ostanemo netaknuti, nego da, i kada smo slomljeni, ne zaboravimo na božanski dar cvetanja, koji nam je svima dat.

Onima koji izgledaju snažno čovek ume da zavidi. Kažemo kako je njima lako, a ne slutimo kakvi su sve vetrovi duvali njihovim dušama i koliko su puta već bili na ivici da se prelome, ili im se ta vrsta stradalništva i dogodila. Ljudi retko nose svoje lomove na reverima. Skrivaju ih u dubinama svojih duša, gde ih drugi ne vide.

Ali možda upravo oni koji su jednom duboko napukli, jedini poznaju vrednost svakog pupoljka i to koliko je teško ponovo se otvoriti prema svetlu; koliko je potrebno hrabrosti da, uprkos svemu, ponovo poveruješ. Jer, kada te jednom slomi oluja, više nikada ne stojiš ravno kao pre, ali zato možeš da odlučiš da i dalje rasteš i veruješ u novo proleće.