U ovom delu Dragana Jakovljevića ne postoji krivac. Nema osude. Postoje samo tuga i suptilna opomena: čovečnost počinje tamo gde se zaustavimo, pogledamo bližnjeg i prepoznamo u njemu borbu koju ne vidimo, rane koje niko nije dotakao, tišinu koja možda preti da postane večna. Jer ponekad je najveći čin ljubavi primetiti nekoga. Ponekad jedan zagrljaj, jedna topla reč, jedno „vidim te“ može da promeni čitav život.   Pripovetka „Rane“ Dragana Jakovljevića snažna je i elegična p

Željko je odrastao u gradu koji mu je uvek ličio na misao sklonu zaboravu. Bilo je to tiho i sivo mesto, sa stanovnicima koji kao da su na leđima uvek nosili svoje nevidljive terete. Dečak je bio krhkog izgleda i zdravlja, nizak rastom i povučene naravi i to ga je učinilo lakom metom za tuđe podsmehe i bolan osećaj da niko nikada nije imao vremena da ga primeti, razume i voli. Željkov otac bio je visok, koštunjav čovek, hladnih očiju i uzdržanog ponašanja. Govorio je kratko,

[21:46] Nepoznati broj: Znam da opet činim grešku, ali moram ovo da ti napišem. Nedostaješ mi... [21:48] Luka: Mislim da ste pogrešili broj. [21:50] Nepoznati broj: Ah… Moguće, oprostite molim vas! Mada… možda su i brojevi kao putevi. Svi nekuda vode. [21:51] Luka: Zanimljivo. Nisam navikao da mi greške pišu ovako lepo. [21:53] Nepoznati broj: Možda zato što retko ko ima strpljenja da sasluša grešku do kraja. [21:55] Luka: A kome ste zapravo hteli da pošaljete poruku? [21:58]