Dragan Jakovljević: RANE

Željko je odrastao u gradu koji mu je uvek ličio na misao sklonu zaboravu. Bilo je to tiho i sivo mesto, sa stanovnicima koji kao da su na leđima uvek nosili svoje nevidljive terete. Dečak je bio krhkog izgleda i zdravlja, nizak rastom i povučene naravi i to ga je učinilo lakom metom za tuđe podsmehe i bolan osećaj da niko nikada nije imao vremena da ga primeti, razume i voli.

Željkov otac bio je visok, koštunjav čovek, hladnih očiju i uzdržanog ponašanja. Govorio je kratko, kao da mu svaka reč oduzima deo energije, koja mu je i inače manjkala. Majka je pak bila tiha žena, na kojoj se videlo da je život nije pitao šta želi, nego joj je redovno svaljivao svoje terete na pleća, sa naređenjem da ih bespogovorno nosi.

Njihov sin je rastao između dve tišine - one u kući, koja grize dušu, i one u srcu, koja spava dok ne postane tuga. Naučio je rano da ne treba da traži ni roditeljsku, niti bilo čiju pažnju. Mislio je da ne može da bude povređen ako ćuti i da je tišina njegova bezbedna oaza. Ipak, još tada je osetio da ništa ne boli kao pogledi koji samo prođu kroz tebe, kao da ne postojiš.

Školu je doživljavao kao utočište, ali i kao zatvor u isto vreme. Bio je najbolji đak, ni sam ne znajući zašto, ni kako. Mnogo kasnije shvatio je da je svaka njegova petica bila, u stvari, vapaj i poruka: „Pogledajte me!“ Knjige su bile jedine koje ga nisu odbile; nisu ga zvale kepecom, nisu se smejale njegovom tihom glasu i neodlučnim pokretima. Slušale su ga, pa je Željko u njima otkrio moć koja ne viče, ali može da menja sudbine ljudi. U svetu u kome ga nisu grilile ničije ruke ni reči, slova su bila ta koja su mu milovala pogled i bodrila ga.

Kada je dobio prvi posao u velikom, važnom preduzeću, Željko se pokazao kao dobar i odgovoran radnik. Bio je precizan, predan zadacima i skroman do nevidljivosti. Šefovi su ga voleti na način na koji se voli alat: koristan im je, ništa ne pita i ne zauzima mnogo prostora.

Tapšali su ga po ramenu i govorili: „Bravo, mali“, „Svaka čast, tako se radi“, „Ti si svima nama primer…”. Bile su to reči koje zvuče kao pohvale, ali ih je on doživljavao kao uvrede. Osećao je da ljudi ne hvale toliko njegovu vrednoću, već to što je tih i poslušan i da žele da takav i ostane. Bolelo ga je što niko nije pitao za razloge njegove povučenosti, niti pomislio da ona ne mora da bude rezultat dobrog kućnog vasitanja, već naprotiv, nebrojenih rana duše.

„Kakvim me to svet vidi? Kao nekakvu senku, kao glas bez boje ili puki broj na tabeli?“, često se pitao. U isto vreme, bio je svestan da nije svet kriv što ga takvog vidi, jer je kod kuće naučio da bude kao zatvorena knjiga, neprimetan, nevidljiv i drugima teško dostupan.

Godine su prošle, rukovodioci u firmi su se smenjivali, a Željko je napredovao tiho i uporno, kao voda koja ne udara snažno o kamen, već ga kruni polako i strpljivo. U jednom trenutku ukazala se potreba za novim direktorom i izbor je pao na njega. Niko se tome nije iznenadio, ali ni obradovao. U očima zaposlenih, bio je to siguran izbor, jer sigurni ljudi ne prave buku ni oko čega.

Na početku svog direktorovanja, Željkovi postupci odavali su utisak pravednog čoveka. Radio je više od svih i s posla odlazio poslednji. Više je slušao nego što je govorio, ali je u njemu neprekidno živelo nešto što je godinama čekalo priliku da izađe na svetlo dana. Nije toliko bio gladan moći, koliko želje za potvrđivanjem i očajničke potrebe da više ni u kom smislu ne bude mali.

„Ako me nisu voleli kao malog, voleće me sada, kada sam iznad njih“, mislio je.

Ali, da ljubav ne dolazi kao plod moći i da poštovanje nije isto što i strah, Željko je naučio prekasno. Postao je strog, ali ne na način koji bi mogao da bude motiv za izgrađivanje odnosa sa ljudima iz njegovog okruženja, već na onaj koji ih lomi. Zaposleni su radili do kasno, drhtali pred njegovim pogledom, govorili tiho u njegovom prisustvu...

Kada ga je jedna radnica upitala da li može da ode ranije s posla, jer joj je dete bolesno, odgovorio je da posao treba da bude važniji od ličnih razloga i izgovora.

“Mi ovde gradimo red, rad i disciplinu!”, rekao je hladno, okrenuo joj leđa i nastavio da živi sve ono što je nekada mrzeo.

U Željkovoj polupraznoj kancelariji nije bilo slika. Na zidu je visilo samo veliko ogledalo sa skupocenim, izrezbarenim ramom. Nije u njega gledao kako bi se divio sebi, već je u sopstvenim očima tražio priznanje, koje od ljudi nikada nije dobio. Ali, ogledalo mu je uvek vraćalo bolnu istinu i sliku čoveka sa dubokim ranama iz detinjstva, koje nikada nisu zacelile.

A onda mu je, jednoga dana, uručena odluka o razrešenju sa dužnosti, tiha kao i on sam. Vlasnici preduzeća su ga zamolili da se povuče i on je to bespogovorno učinio. Nije pitao zašto, jer kao što umetnici mogu da osete kada je aplauz publike lažan, tako i ranjene duše predosete svoj kraj.

Saradnici su ga ispratili hladno, nemo mu poručujući da onaj ko vlada strahom na kraju ostaje sam. Napustio je zgradu tiho, noseći u ruci samo omanji kofer, a u duši tišinu, dublju od bilo koje ranije.

Te večeri, seo je pred svoje kućno ogledalo, u stanu čiji zidovi nikada nisu bili svedoci ni smeha, niti bilo kakvih nežnosti.

I, prvi put, umesto da od ogledala zatraži potvrdu, upitao ga je: „Znaš li, prijatelju, ko bi bio Željko, da ga je neko bar jednom zagrlio?“

Ogledalo je ćutalo, ali je njegov vlasnik u svom odrazu prepoznao misao: “Najdublje i najbolnije rane nose oni koji nikada nisu zaplakali; najopasnije tišine su one koje rastu zajedno s nama”.

Još neko vreme je ostao zagledan u tu misao, a zatim je, sasvim mirno, skinuo ogledalo sa zida, položio ga na krevet i legao pored njega.

Vest o Željkovoj smrti, koja se sutradan pronela gradom, nikoga nije ni uznemirila, ni iznenadila. Na sahrani su se, osim sveštenika, pojavili jedino radnici gradskog groblja. Kolutali su očima i nevoljno bacali zemlju lopatama, jer kraj groba nije bilo nikoga ko bi ih dodatno nagradio, ili barem poslužio čašom vina ili kuvane rakije, za valjano obavljen posao.

***

Dragi prijatelji, ukoliko vam se dopala moja nova priča, slobodno je podelite je sa svojim prijateljima, ostavite komentar (ovde ili na Fejsbuku) ili neki od ponuđenih emotikona. Svaka interakcija te vrste povećava vidljivost objava i čini ih dostupnijim ostalim ljubiteljima pisane reči. Hvala! :)