Prof. dr Robert Novak: “Rane” – priča o tišinama koje nismo primetili

U ovom delu Dragana Jakovljevića ne postoji krivac. Nema osude. Postoje samo tuga i suptilna opomena: čovečnost počinje tamo gde se zaustavimo, pogledamo bližnjeg i prepoznamo u njemu borbu koju ne vidimo, rane koje niko nije dotakao, tišinu koja možda preti da postane večna. Jer ponekad je najveći čin ljubavi primetiti nekoga. Ponekad jedan zagrljaj, jedna topla reč, jedno „vidim te“ može da promeni čitav život.

Pripovetka „Rane“ Dragana Jakovljevića snažna je i elegična priča o čoveku kojem je tišina bila jedino utočište, ali i najpodmukliji neprijatelj. Ona nas uvodi u život Željka, dečaka i kasnije čoveka, čija je sudbina oblikovana ranama nevidljivim oku posmatrača - ranama od pogleda koji prolaze kroz tebe, tišina koje umesto mira donose usamljenost i neizgovorenom tugom polako razjedaju dušu.

Od prvih rečenica čitalac ulazi u siv, tih, gotovo bezvremeni ambijent jednog grada i jedne kuće u kojoj se umesto reči gajila uzdržanost, umesto zagrljaja hladnoća, a umesto pažnje navika ćutanja. Željkovo detinjstvo nije obeleženo otvorenim nasiljem niti dramatičnim scenama, već odsustvom onoga što najviše gradi čoveka: nežnosti, topline, priznanja, dodira. Ta odsutnost postaje njegova rana, najdublja i najopasnija, jer ona ne krvari spolja, već u tišini natapa svaku misao, svaku reč i svaki pogled. Odrastao je između dve tišine, one porodične, tvrde kao kamen, i one unutrašnje, još tvrđe, u kojoj se od svega najglasnije čuje sopstvena nemoć da bude viđen i voljen.

U školi, jedinom mestu gde je mislio da postoji mogućnost izlaza, biva najbolji, ali ne zato što želi znanje, nego zato što je svaka njegova petica vapaj, nečujan krik: „Pogledajte me, postojim.“ Dok su druga deca tražila igru, on je tražio potvrdu. Dok su se drugi radovali druženju, on se radovao tihoj sigurnosti knjiga, jedinih prijatelja koji ga nisu odbacili, ismevali niti prezirali zbog njegove krhkosti i nevidljive ranjivosti. U tom svetu otkrio je slova i reči -  sile koja ne viču, ali menjaju sudbine. I možda je već tada, nesvesno, počeo da gradi svoj zid, verujući da će ga on čuvati od bola. Nije znao da zidovi čuvaju, ali i izoluju čoveka.

Kroz godine, Željko postaje neupadljiv, vredan radnik, nevidljiv i kao takav koristan drugima. Hvale ga rečima koje zvuče kao pohvale, ali bole kao uvreda, jer nose prizvuk pouke da je dobro biti poslušan, tih, neupadljiv, baš onakav kakvim ga je život i vaspitao. Njegov napredak nije pratila radost okoline, niti iskreno poštovanje, već olakšanje onih koji vole sigurnost bez rizika, ne talase, ne promene. Oni su u njemu videli alat, a alat se ne voli, samo se koristi.

Kada postaje direktor, Željko ulazi u poslednju fazu svoje potrage za priznanjem. Ali umesto isceljenja, moć u njemu budi glad za ljubavlju, za toplinom koju nikada nije osećao. Želi da ga drugi poštuju, da mu se dive, da mu se napokon poklone. Nekada je bio mali i ostao fizički oniži čovek, previše sićušan za svet koji nije imao strpljenja da ga vidi. I tada počinje njegova tragedija: on izranjavanom dušom pokuša da stvori svet po meri svojih povreda. Hladnoća koju je godinama trpeo postaje hladnoća koju isijava. Ne želi da povredi, ali on drugačije ne zna. U njegovoj strogosti nema zla, postoji samo bol. Ali, svet ne tumači bol, već da doživljava kao pretnju.

Najpotresniji simbol pripovetke jeste ogledalo u kancelariji i kasnije u njegovom stanu. Ono ne služi taštini, već potrazi za priznanjem, za onom unutrašnjom potvrdom koju nikada nije dobio spolja. Dok drugi u ogledalu traže lepotu, on traga za opravdanjem sopstvenog postojanja. I, što više gleda, manje vidi ono za čim traga. Jer, priznanje ne dolazi iz zagledanosti u sopstveno lice, već iz pogleda drugog čoveka koji te vidi srcem. A njega nikada niko tako nije gledao.

U poslednjem trenutku života, uzimajući ogledalo i polažući ga pored sebe kao svog poslednjeg, jedinog saputnika, on simbolično priznaje poraz: čovek nije stvoren za život bez odjeka u srcima drugih ljudi.

Sahrana je tiha, jednako kao i njegov život, kao i sve što je bolelo. Nema suza, nema govora, nema tuge… Sve je tek puka forma: zemlja koja brzo pada i pogled radnika gradskog groblja koji žuri svojim kućama. I tu pripovetka postiže svoj najjači efekat: čitalac shvata da se tragedija ne sastoji u smrti, već u činjenici da život koji je mogao biti veliki, topao i pun smisla, taj čovek proživeo u tišini koju niko nije prekinuo.

„Rane“ su priča o tome kako nevidljive povrede postaju sudbina, kako nežnost koju nismo dobili postaje hladnoća koju ne umemo da pobedimo, kako tišina koja nas je nekada čuvala postaje ona koja nas na kraju uništi. To je elegija o izgubljenom detetu u nama, o zagrljaju koji može da spase svet ako dođe u pravom trenutku, o ljudima koji žive pored nas tiho, ali nose svoje oluje u grudima.

U ovom delu ne postoji krivac. Nema osude. Postoje samo tuga i suptilna opomena: čovečnost počinje tamo gde se zaustavimo, pogledamo bližnjeg i prepoznamo u njemu borbu koju ne vidimo, rane koje niko nije dotakao, tišinu koja možda preti da postane večna. Jer ponekad je najveći čin ljubavi primetiti nekoga. Ponekad jedan zagrljaj, jedna topla reč, jedno „vidim te“ može da promeni čitav život.

Jakovljević ovom pripovešću ne piše samo o Željku. On piše o svima nama; o onima koje nismo primetili; o onima koji ćute… Piše o ranama koje nisu krvarile, ali su ubile. Upozorava da najbolnije rane nose oni koji nikada nisu zaplakali, i da su najopasnije tišine one koje rastu zajedno s nama.