Dragan Jakovljević: POGREŠAN BROJ

[21:46] Nepoznati broj: Znam da opet činim grešku, ali moram ovo da ti napišem. Nedostaješ mi...

[21:48] Luka: Mislim da ste pogrešili broj.

[21:50] Nepoznati broj: Ah… Moguće, oprostite molim vas! Mada… možda su i brojevi kao putevi. Svi nekuda vode.

[21:51] Luka: Zanimljivo. Nisam navikao da mi greške pišu ovako lepo.

[21:53] Nepoznati broj: Možda zato što retko ko ima strpljenja da sasluša grešku do kraja.

[21:55] Luka: A kome ste zapravo hteli da pošaljete poruku?

[21:58] Nepoznati broj: Nekome za koga sam unapred znala da neće odgovoriti, pa mu zato nisam često ni pisala. Ali sada osećam da možda nije trebalo da ćutim sve ovo vreme.

[22:00] Luka: A možda ste birali pogrešan način da budete iskreni, pa vam zato ne odgovara?

[22:01] Nepoznati broj: Da li je pogrešan? Ako ste mi već odgovorili...

…

[Sledećeg dana – 08:12] Luka: Nisam vas zaboravio. Ne znam zašto sam mislio na tu iznenadnu poruku jutros.

[08:15] Nepoznati broj: Možda zato što ste bili taj koji je video rečenicu nemenjenu nekom drugom, a koja bi sasvim sigurno iščezla u nepovrat, da je niste pročitali?

[08:17] Luka: A možda zato što nisam video rečenicu koja jeste bila za mene, pa sada u svakoj tražim nešto namenjeno meni?

[08:19] Nepoznati broj: Čudno je to… Dvoje nepoznatih razmenjuju misli, a svako u sebi čuva tišinu koju ne sme da imenuje.

[08:22] Luka: Znači, zaista greška. Ali, ipak lepa. Možda najlepša koju sam doživeo u poslednje vreme.

[08:25] Nepoznati broj: Zadržite taj osećaj. Malo koja greška ume da zgreje.

…

[Veče – 22:40] Luka: Mogu li da znam vaše ime? Ne morate pravo. Samo nešto što mogu da upamtim.

[22:42] Nepoznati broj: Ana. I to je sve što treba da znate.

[22:44] Luka: Ana… Zvuči tako umirujuće. A vi? Želite li da znate moje ime?

[22:45] Ana: Neka, ne mora... Imena su kao vrata. Još nisam sigurna da smem da ih otvorim.

[22:46] Luka: U redu. Neću ih ni ja otvoriti dok ne budete spremni.

…

[Sutradan – 14:32] Ana: Danas sam pomislila da ste možda neki prevarant. Ali onda sam pročitala vašu poslednju poruku još jednom i poverovala da niste.

[14:36] Luka: Možda sam samo običan čovek koji odgovara kad mu se neko javi. A možda sam i prevarant, ali samo prema sebi. Godinama sam lagao da sam dobro.

[14:39] Ana: Zanimljivo i hrabro priznanje. Čovek retko priznaje da nosi masku i kada je sam.

[14:41] Luka: A vi? Šta vi nosite?

[14:43] Ana: Masku unutrašnjeg mira… masku tišine. Sa njom sam bezbedna, sve dok me neko ne primeti.

[14:46] Luka: Onda je možda vreme da je skinete. Primećeni ste.

[14:48] Ana: Strah me je… Kad god se otkrijem, svet me nekako kazni.

[14:51] Luka: Ali ja neću. Ja samo čitam ono što pišete. Bez suda.

…

[Veče – 23:02] Ana: Jeste li ikad pomislili šta sve može da krene od jedne rečenice?

[23:04] Luka: Jesam. I zato pazim da svaka ima smisla. Čak i ona koju nisam hteo da napišem.

[23:06] Ana: Znači, sada pazite i sa mnom?

[23:07] Luka: Da, ali ne zato što se bojim da ću reći nešto pogrešno, nego zato što želim da ostanem iskren.

[23:09] Ana: Iskrenost… Ne sećam se kada sam poslednji put čula tu reč.

[23:11] Luka: Možda zato što je previše tiha da bi opstala u svekolikoj galami sveta.

…

[Sledećeg dana – 07:30] Ana: Sanjala sam da pišem poruku, ali da se ekran ne uključuje. Nema svetla, samo rečenice koje lebde u tami.

[07:34] Luka: Možda zato što se poruke zapravo i ne rađaju na ekranu, nego u srcu. A ono se ne gasi.

[07:36] Ana: Zvučite kao neko ko zna šta znači gubiti.

[07:39] Luka: Zato i pišem. Reči su jedini način da ne izgubim sve.

[07:41] Ana: I ja. Možda smo zato i „pogrešili“ jedno drugo.

…

[Kasno uveče – 23:54] Luka: Ana, mogu li da vam kažem nešto iskreno?

[23:55] Ana: Recite.

[23:56] Luka: Plašim se da će mi vaše poruke postati navika. Predosećam da takva navika, kada se izgubi, ume da boli više nego kada odu neki ljudi.

[23:57] Ana: I mene je strah. Zato ponekad kasnim sa odgovorom… Da ne postanemo potreba.

[23:59] Luka: A možda je upravo potreba ta koja nepoznate preobrazi u bliske?

[00:01] Ana: Možda… i bliske u ranjive. A ja sam se zarekla da više neću biti ranjiva.

[00:03] Luka: Nema života bez ranjivosti, draga Ana. Zatvoreno srce ne kuca, već samo traje.

…

[Sutradan – 18:14] Ana: Znaš li da već pet minuta gledam u ekran i ne znam šta da napišem? Bojim se da svaka rečenica može da pokvari ovo.

[18:18] Luka: Ne možeš da pokvariš ono što je iskreno. Samo možeš da ga produbiš.

[18:20] Ana: A šta ako dublje znači opasnije?

[18:22] Luka: Onda barem znaš da postojiš, da živiš. Znaš da si ovo ti.

…

[Nedelju dana kasnije – 20:06] Luka: Ne odgovaraš. Možda sam rekao nešto što nisam smeo?

[20:19] Ana: Ne. Samo sam morala da proverim koliko me ima kad ćutim.

[20:22] Luka: I?

[20:23] Ana: Ima me više nego pre. Ali još ne znam da li to dugujem sebi ili tebi.

[20:26] Luka: Možda ima i jednog i drugog… Ponekad se ljudi pronađu na pola puta između ćutanja i razumevanja.

[20:29] Ana: Možda, ali se bojim da stvarnost ne ume da bude tako nežna.

[20:31] Luka: Ako stvarnost zaboravi nežnost, mi ćemo je izmisliti.

…

[Sledeće veče – 21:00] Ana: Videla sam danas muškarca koji je iz daljine ličio na tebe. Zastala sam... A onda sam shvatila da ne znam kako zapravo izgledaš.

[21:02] Luka: Tako možeš da me zamišljaš boljeg nego što jesam.

[21:04] Ana: A ako želim da upoznam stvarnog?

[21:05] Luka: Onda ću doći, ali samo ako obećaš da nećeš tražiti savršenstvo.

[21:07] Ana: Savršenstvo me uvek razočara, ali istina nikad.

[21:09] Luka: Onda… Park kod jezera, sutra u šest? Ako se predomisliš, ne moraš da dolaziš.

[21:10] Ana: Doći ću, ali ne toliko zbog radoznalosti. Biću tamo zbog mira.

…

[Sutradan – 17:58] Luka: Vidim plavi šal.

[17:58] Ana: Vidim te. I ne bojim se više.

[17:59] Luka: Ni ja. Kao da smo se već znali odnekud.

[18:00] Ana: Možda se duše pamte i kad se ljudi zaborave.

[18:02] Luka: Pomišljam da greške nisu ništa drugo do putevi kojima se duše prepoznaju.

…

[Posle susreta – 22:27] Ana: Hodam i razmišljam... Da li se sve ovo zaista dogodilo ili je to bila samo tišina koja je trenutno oživela?

[22:30] Luka: Dogodilo se. I prvi put posle dugo vremena, ništa ne bih menjao.

[22:32] Ana: Ni ja. A uvek sam želela sve da menjam.

[22:35] Luka: Zato što nisi imala s kim da ostaneš ista.

[22:37] Ana: Sada pomišljam da pogrešan broj možda nije bio greška, nego poziv.

[22:39] Luka: Nijedna slučajnost nije bez zadatka. Ova naša je lekovita. Zato je i volim.

***

Dragi prijatelji, ukoliko vam se dopala moja nova priča, slobodno je podelite je sa svojim prijateljima, ostavite komentar (ovde ili na Fejsbuku) ili neki od ponuđenih emotikona. Svaka interakcija te vrste povećava vidljivost objava i čini ih dostupnijim ostalim ljubiteljima pisane reči. Hvala! :)