Dragan Jakovljević: POGREŠAN BROJ

[21:46] Nepoznati broj: Znam da opet činim grešku, ali moram ovo da ti napišem. Nedostaješ mi...

[21:48] Luka: Mislim da ste pogrešili broj.

[21:50] Nepoznati broj: Ah… Moguće, oprostite molim vas! Mada… možda su i brojevi kao putevi. Svi nekuda vode.

[21:51] Luka: Zanimljivo. Nisam navikao da mi greške pišu ovako lepo.

[21:53] Nepoznati broj: Možda zato što retko ko ima strpljenja da sasluša grešku do kraja.

[21:55] Luka: A kome ste zapravo hteli da pošaljete poruku?

[21:58] Nepoznati broj: Nekome za koga sam unapred znala da neće odgovoriti, pa mu zato nisam često ni pisala. Ali sada osećam da možda nije trebalo da ćutim sve ovo vreme.

[22:00] Luka: A možda ste birali pogrešan način da budete iskreni, pa vam zato ne odgovara?

[22:01] Nepoznati broj: Da li je pogrešan? Ako ste mi već odgovorili...

…

[Sledećeg dana – 08:12] Luka: Nisam vas zaboravio. Ne znam zašto sam mislio na tu iznenadnu poruku jutros.

[08:15] Nepoznati broj: Možda zato što ste bili taj koji je video rečenicu nemenjenu nekom drugom, a koja bi sasvim sigurno iščezla u nepovrat, da je niste pročitali?

[08:17] Luka: A možda zato što nisam video rečenicu koja jeste bila za mene, pa sada u svakoj tražim nešto namenjeno meni?

[08:19] Nepoznati broj: Čudno je to… Dvoje nepoznatih razmenjuju misli, a svako u sebi čuva tišinu koju ne sme da imenuje.

[08:22] Luka: Znači, zaista greška. Ali, ipak lepa. Možda najlepša koju sam doživeo u poslednje vreme.

[08:25] Nepoznati broj: Zadržite taj osećaj. Malo koja greška ume da zgreje.

…

[Veče – 22:40] Luka: Mogu li da znam vaše ime? Ne morate pravo. Samo nešto što mogu da upamtim.

[22:42] Nepoznati broj: Ana. I to je sve što treba da znate.

[22:44] Luka: Ana… Zvuči tako umirujuće. A vi? Želite li da znate moje ime?

[22:45] Ana: Neka, ne mora... Imena su kao vrata. Još nisam sigurna da smem da ih otvorim.

[22:46] Luka: U redu. Neću ih ni ja otvoriti dok ne budete spremni.

…

[Sutradan – 14:32] Ana: Danas sam pomislila da ste možda neki prevarant. Ali onda sam pročitala vašu poslednju poruku još jednom i poverovala da niste.

[14:36] Luka: Možda sam samo običan čovek koji odgovara kad mu se neko javi. A možda sam i prevarant, ali samo prema sebi. Godinama sam lagao da sam dobro.

[14:39] Ana: Zanimljivo i hrabro priznanje. Čovek retko priznaje da nosi masku i kada je sam.

[14:41] Luka: A vi? Šta vi nosite?

[14:43] Ana: Masku unutrašnjeg mira… masku tišine. Sa njom sam bezbedna, sve dok me neko ne primeti.

[14:46] Luka: Onda je možda vreme da je skinete. Primećeni ste.

[14:48] Ana: Strah me je… Kad god se otkrijem, svet me nekako kazni.

[14:51] Luka: Ali ja neću. Ja samo čitam ono što pišete. Bez suda.

…

[Veče – 23:02] Ana: Jeste li ikad pomislili šta sve može da krene od jedne rečenice?

[23:04] Luka: Jesam. I zato pazim da svaka ima smisla. Čak i ona koju nisam hteo da napišem.

[23:06] Ana: Znači, sada pazite i sa mnom?

[23:07] Luka: Da, ali ne zato što se bojim da ću reći nešto pogrešno, nego zato što želim da ostanem iskren.

[23:09] Ana: Iskrenost… Ne sećam se kada sam poslednji put čula tu reč.

[23:11] Luka: Možda zato što je previše tiha da bi opstala u svekolikoj galami sveta.

…

[Sledećeg dana – 07:30] Ana: Sanjala sam da pišem poruku, ali da se ekran ne uključuje. Nema svetla, samo rečenice koje lebde u tami.

[07:34] Luka: Možda zato što se poruke zapravo i ne rađaju na ekranu, nego u srcu. A ono se ne gasi.

[07:36] Ana: Zvučite kao neko ko zna šta znači gubiti.

[07:39] Luka: Zato i pišem. Reči su jedini način da ne izgubim sve.

[07:41] Ana: I ja. Možda smo zato i „pogrešili“ jedno drugo.

…

[Kasno uveče – 23:54] Luka: Ana, mogu li da vam kažem nešto iskreno?

[23:55] Ana: Recite.

[23:56] Luka: Plašim se da će mi vaše poruke postati navika. Predosećam da takva navika, kada se izgubi, ume da boli više nego kada odu neki ljudi.

[23:57] Ana: I mene je strah. Zato ponekad kasnim sa odgovorom… Da ne postanemo potreba.

[23:59] Luka: A možda je upravo potreba ta koja nepoznate preobrazi u bliske?

[00:01] Ana: Možda… i bliske u ranjive. A ja sam se zarekla da više neću biti ranjiva.

[00:03] Luka: Nema života bez ranjivosti, draga Ana. Zatvoreno srce ne kuca, već samo traje.

…

[Sutradan – 18:14] Ana: Znaš li da već pet minuta gledam u ekran i ne znam šta da napišem? Bojim se da svaka rečenica može da pokvari ovo.

[18:18] Luka: Ne možeš da pokvariš ono što je iskreno. Samo možeš da ga produbiš.

[18:20] Ana: A šta ako dublje znači opasnije?

[18:22] Luka: Onda barem znaš da postojiš, da živiš. Znaš da si ovo ti.

…

[Nedelju dana kasnije – 20:06] Luka: Ne odgovaraš. Možda sam rekao nešto što nisam smeo?

[20:19] Ana: Ne. Samo sam morala da proverim koliko me ima kad ćutim.

[20:22] Luka: I?

[20:23] Ana: Ima me više nego pre. Ali još ne znam da li to dugujem sebi ili tebi.

[20:26] Luka: Možda ima i jednog i drugog… Ponekad se ljudi pronađu na pola puta između ćutanja i razumevanja.

[20:29] Ana: Možda, ali se bojim da stvarnost ne ume da bude tako nežna.

[20:31] Luka: Ako stvarnost zaboravi nežnost, mi ćemo je izmisliti.

…

[Sledeće veče – 21:00] Ana: Videla sam danas muškarca koji je iz daljine ličio na tebe. Zastala sam... A onda sam shvatila da ne znam kako zapravo izgledaš.

[21:02] Luka: Tako možeš da me zamišljaš boljeg nego što jesam.

[21:04] Ana: A ako želim da upoznam stvarnog?

[21:05] Luka: Onda ću doći, ali samo ako obećaš da nećeš tražiti savršenstvo.

[21:07] Ana: Savršenstvo me uvek razočara, ali istina nikad.

[21:09] Luka: Onda… Park kod jezera, sutra u šest? Ako se predomisliš, ne moraš da dolaziš.

[21:10] Ana: Doći ću, ali ne toliko zbog radoznalosti. Biću tamo zbog mira.

…

[Sutradan – 17:58] Luka: Vidim plavi šal.

[17:58] Ana: Vidim te. I ne bojim se više.

[17:59] Luka: Ni ja. Kao da smo se već znali odnekud.

[18:00] Ana: Možda se duše pamte i kad se ljudi zaborave.

[18:02] Luka: Pomišljam da greške nisu ništa drugo do putevi kojima se duše prepoznaju.

…

[Posle susreta – 22:27] Ana: Hodam i razmišljam... Da li se sve ovo zaista dogodilo ili je to bila samo tišina koja je trenutno oživela?

[22:30] Luka: Dogodilo se. I prvi put posle dugo vremena, ništa ne bih menjao.

[22:32] Ana: Ni ja. A uvek sam želela sve da menjam.

[22:35] Luka: Zato što nisi imala s kim da ostaneš ista.

[22:37] Ana: Sada pomišljam da pogrešan broj možda nije bio greška, nego poziv.

[22:39] Luka: Nijedna slučajnost nije bez zadatka. Ova naša je lekovita. Zato je i volim.