Dragan Jakovljević: Prolećni valcer peštanskog Jožefvaroša

Roman „Tajne Pavlove ulice“ je, bez velikih predumišljaja s moje strane, čitaocima otkrio ponešto od onoga što se u njoj zbivalo ili se moglo dogoditi. Kao kada samo malo odškrinete vrata jedne stare kuće, a vetar sam raznese njene priče niz ulicu. Sada, nekoliko godina kasnije, osećam blagu grižu savesti što nikada ništa nisam zapisao o dvema susednim, meni podjednako dragim peštanskim ulicama: Futo (trčeća) i Nap (sunčana).

Čovek ponekad shvati da su neke važne stvari stajale tik pored njega, kao tihe komšije čije prisustvo podrazumeva, a tek ih kasnije otkrije kao pravo blago. Tako je i sa ovim ulicama. Prolazim njima svakoga dana, po nekoliko puta, već decenijama. Ulice kao ulice, sasvim obične - reći će neko ko žuri i ne podiže pogled sa svojih misli. Ali, svaka ulica ima svoje pamćenje, kao starac koji ćuti na klupi i sve vidi. Meni su one drage iz jednog posebnog razloga: u njima žive moji prijatelji: Drugar, Prvovenčana, Arija i Harfa.

Drugar mi je fizički najbliži. Viđamo se na uglu Prater i Futo ulice, tik prekoputa mojih prozora i terase, gde već dvadesetak godina živi. Zelenim izdancima sa vrhova svojih grana, još uvek golih, veselo mi mahne početkom svakog marta. Zna koliko ovaj junski blizanac u meni čezne za prolećem. Kao da razume onu tihu ljudsku potrebu za novim početkom, za dokazom da se posle svake zime ipak nešto ponovo rađa. Zato mi uvek prvi obznani njegov dolazak.

Pamtim kako su Drugara kao mališana doneli i posadili tu, na ćošku, bez mnogo nade da će preživeti svekoliki čovekov nemar. Bilo je u tome nešto od sudbine svakog živog bića: bačeno u svet, bez garancije da će opstati. Prevalio je teške godine detinjstva, rastao, granao se i postao gorostas. Sa svojih petnaest metara visine i zadivljujućom krošnjom danas suvereno vlada našim raskršćem, kao dobri, ćutljivi čuvar.

Pogleda uprtog u moje prozore, namigne mi i nasmeši se za svako dobro jutro, za svaki dobar dan i svaku laku noć. Da hoće, mogao bi da svedoči o mojim radostima, nemirima i tugama. Drveće je, uostalom, strpljivije od ljudi. Ono sluša bez potrebe da presuđuje. Sluša me i savetuje, hvali i kudi, dopušta i zabranjuje, napada i brani, teši i isceljuje. Zato je Drugar.

Tridesetak metara dalje, u Futo ulici, živi Prvovenčana. Kada nas niko ne čuje i ne čita, zovem je Šljivica, jer me izgledom podseća na mlado stablo voćke, iako mi je jasno da je ona nešto sasvim drugo. Dogovorili smo se da je, kada nismo sami, ipak ne zovem Šljivica. Kaže da je ime Prvovenčana uzvišenije i da odgovara njenom ranoprolećnom izgledu. I ima pravo, jer neka bića kao da nose svoje ime poput svečanog vela.

Od sveg rastinja u okolini, ona procveta prva. Dok naši ostali prijatelji još spavaju u zimskom zaboravu, ona počinje da se kiti svojim snežno belim laticama i od njih pravi sebi venčiće. U tim trenucima izgleda kao mlada nevesta koja čeka jutro.

Tako i mene, do tada utonulog u dugi zimski dremež, probudi i podseti da je topliji deo godine već tu, pred vratima. Ima nečeg utešnog u tom prvom cvetu: kao da nas priroda kroz njega podseća da nijedna hladnoća i sivilo ne traju zauvek.

Nedelju ili dve kasnije pridružuju nam se Arija i Harfa. Prva stanuje pedesetak metara dalje, takođe u Futo ulici, a druga odmah iza ugla, ispred stare Muzičke škole u Ulici Nap. Arija je, kako sam čuo, japanska trešnja. Nazvao sam je tako jer me njeni krupni aprilski cvetovi podsećaju na baršunaste glasove i raskošne kostime nekih meni omiljenih primadona budimpeštanske Opere. Kada procveta, čini se kao da cela ulica na trenutak postaje pozornica. Njeni cvetovi su poput nota koje lebde u vazduhu, a prolaznici, hteli ili ne, postaju publika jedne kratke, ali savršene predstave. Lepota, kao i dobra muzika, nikada ne traje dugo i valjda je zato toliko raskošna njena moć zavođenja.

I Harfa je svoje ime dobila iz sličnih razloga. Kad god posmatram kako se njeno tamnocrveno lišće i tek rođene ružičaste latice veselo igraju na povetarcu, obasjane prolećnim suncem, odnekud začujem zvuke harfe, pa i kada su prozori Muzičke škole zatvoreni i kada u njoj nema nikoga. Tada zastanem i neko vreme provedem pod Harfinom krošnjom, opčinjen čarolijom koju stvara savršeni sklad njene lepote i muzike. U tim trenucima čini mi se da je svet daleko jednostavniji nego što se na prvi pogled čini.

Ima među nama i ljudi koji, kao i ovi moji prijatelji, nenametljivo čine da se posle svakog susreta sa njima osećamo bolje. To su one tihe duše koje ne ulaze u naše živote uz buku i velike reči. Dolaze kao prolećni vetar, često nevidljivi, ali blagotvorni. Ponekad je to njihova okrepljujuća reč podrške, ponekad iskreni osmeh bez mnogo reči. Nekada je dovoljan samo pogled koji sve kazuje ili ruka zadržana nekoliko trenutaka na našem ramenu.

Mnogo je načina na koje takvi ljudi ulaze u naše živote, u kojima retko ostaju dugo. Stižu i zastaju pokraj nas samo naizgled slučajno. Sa nama provedu neko vreme koje je, prema čovekovom sudu, uvek kratko. Ali o tome ne odlučujemo mi. Kao da postoji neka tiha mera kojom se određuje koliko će se dva bići dodirnuti i kao da neko nevidljiv sve meri i premerava, pa na kraju odvaga taman onoliko vremena koliko je potrebno da se bliske duše sretnu, dodirnu i podare jedna drugoj svoja blaga; utehu, snagu kroz nova nadahnuća i putokaze ka isceljenju. Posle toga neretko svako nastavlja svojim putem, dok u nama ostaje da živi samo uspomena, tiha, ali postojana, kao krošnje mojih prijatelja iz Futo i Nap ulice.