Dragan Jakovljević: Istine koje se ne uče od ljudi

Ima istina koje čovek ne može da nauči ni iz knjiga, ni iz razgovora sa mudrim ljudima, ni iz sopstvenih dugih razmišljanja. Prepoznajemo ih tek kasnije, kada shvatimo da nas je nešto promenilo, ali ne umemo tačno da kažemo kada se to dogodilo.

Jedna od takvih, tihih istina, rađa se iz odnosa čoveka i psa. Na prvi pogled, to je jednostavan princip: jedno biće brine o drugom, hrani ga, vodi u šetnju, deli s njim prostor svakodnevice... Ipak, svako ko je dovoljno dugo živeo uz psa zna da se ispod tako viđene površine krije nešto mnogo dublje, što ima veze sa samom prirodom ljudske duše.

Čovek je, možda više nego ijedno drugo biće, opterećen sobom i zato stalno nosi neku unutrašnju raspravu: o tome šta je mogao drugačije, gde je pogrešio, šta je izgubio, koga je povredio, šta je propustio... Njegov život nije samo ono što mu se događa, nego i neprestano tumačenje svega što mu se dogodilo. U toj neprekidnoj unutrašnjoj buci čovek se često udalji i od sveta, i od drugih ljudi, ali najviše od sebe. On je jedino biće spremno da sudi sebi, često vrlo strogo i zato nije čudno što ljudi toliko traže razumevanje u prijateljstvima, u ljubavima, u dugim razgovorima koji ponekad liče na ispovesti. Ipak, u tim odnosima gotovo uvek postoji neka skrivena napetost, koja liči na strah da ćemo biti pogrešno shvaćeni, procenjeni ili upoređeni sa tuđim merilima.

U ljudskim odnosima, ma koliko bili bliski, uvek postoji i izvesna doza tumačenja. Pas je, međutim, izvan tog sveta. On ne poznaje kategorije krivice, uspeha, društvenog položaja, ni one složene mere po kojima ljudi procenjuju jedni druge. Za njega ne postoji ni biografija čoveka, ni jučerašnja greška, niti sutrašnja ambicija. Postoji samo čovek koji je tu i to je sasvim dovoljno. U tome leži neobična priroda psa i njegova, gotovo terapijska moć.

Prihvata čoveka bez potrebe da ga razume u onom složenom ljudskom smislu reči. On ne analizira, ne postavlja pitanja i ne pokušava da popravi ono što vidi, već jednostavno ostaje. A ostati pored nekoga bez potrebe da ga menjaš, možda je najteža i najređa vrsta ljubavi.

Čovek koji živi uz psa često počne neprimetno da menja svoj unutrašnji ritam. U početku toga nije svestan. Misli da se ništa naročito ne događa, ali malo-pomalo počinje da primećuje kako u njegovim mislima ima manje oštrih ivica, kako se neka stara gorčina razblažuje, kako mu sopstvene slabosti postaju podnošljivije. To se ne događa zato što mu je neko objasnio život, već zato što je, možda prvi put posle mnogo vremena, doživeo da bude prihvaćen bez uslova.

Postoji u čoveku duboka potreba za tim iskustvom. Toliko je duboka da često ni on sam ne ume jasno da je sagleda. Misli kako mu treba uspeh, priznanje, sigurnost, razumevanje, a zapravo mu često najviše nedostaje upravo to jednostavno i neupitno prihvatanje, kakvo mu pas pruža prirodno, bez napora.

Njegova vernost nije zasnovana ni na kakvim zaslugama čoveka. Pas ne meri koliko smo bili mudri, hrabri ili uspešni i ne pravi razliku između naših dobrih i loših dana. Možemo da dođemo kući poraženi, umorni, razočarani u sebe, ali će nas pas i tada dočekati s istom radošću kao da se vraća pobednik.

Ta vrsta vernosti ima duboko psihološko dejstvo. Čovek koji je navikao da sebe posmatra kroz prizmu neuspeha i sumnje, odjednom vidi da postoji jedno biće koje ga doživljava potpuno drugačije, kao nekoga ko je prosto vredan blizine. To iskustvo, iako jednostavno, ima snagu da preoblikuje čovekov odnos prema sebi samom.

Postoji u tome i jedna dublja, filozofska dimenzija. Pas živi potpuno u sadašnjem trenutku, ne nosi teret prošlosti, niti projektuje strahove u budućnost. Čovek, koji stalno luta između onoga što je bilo i onoga što bi moglo biti, pored psa polako uči jednu zaboravljenu veštinu: kako da jednostavno bude.

Mislim da pas ne pokušava da izleči čoveka. On ga samo podseća na nešto što je ovaj odavno znao, ali je zaboravio: da se duša ne oporavlja od velikih objašnjenja, nego od malih iskustava vernosti. Zato ljudi, kada izgube psa, često govore o tome kao o gubitku prijatelja. U toj reči nema preterivanja, jer je pas zaista bio svedok našeg života, slabosti, radosti, poraza i trenutaka tihe sreće. I kroz sve to ostao je isti, bez ijedne optužbe, sumnje ili umora od ljudskih protivrečnosti.

U svetu u kojem su odnosi među ljudima često složeni, promenljivi i opterećeni očekivanjima, takva vernost ima gotovo lekovitu moć. Nije najveća uteha u tome da nas neko razume do kraja, nego da nas neko prihvati bez potrebe da nas razume. U takvoj vrsti prihvatanja, koje ne traži ni reči, ni objašnjenja, često počinje ozdravljenje duše, za kojim smo toliko tragali.