Dragan Jakovljević: U čemu je pogrešio pobednik “Beogradskog proleća”?

Publika nikada nije neprijatelj umetnosti, već je upravo ona razlog njenog postojanja. Zato je svaki koncert otkazan pod pritiskom ideoloških stražara mala, ali bolna kapitulacija kulture pred talasom ekstremizma koji se, kao što istorija balkanskog prostora neumoljivo pokazuje, nikada ne zadovoljava jednom pobedom. On uvek traži sledeći korak.

U goste mi ponekad dođe jedna tiha, jedva primetna, ali razjedajuća tuga. Obuzme me kada primetim da se kultura - koja je ono najfinije, najosetljivije tkivo jednog društva, pretvara u poligon za ideološke obračune i iživljavanja patoloških sejača mržnje. Ta vrsta tuge liči mi na sumrak koji polako prekriva grad, dok ljudi još žele da veruju da je oko njih dan.

Upravo je ona danas pratilja jednog prizora koji se na Balkanu ponavlja s neobičnom upornošću: mala, ali bučna grupa desničarskih ekstremista uzima sebi za pravo da određuje gde će smeti da se peva, a gde će pesma morati da utihne. Kao da melodija ima nacionalnost i pasoš i kao da emocija mora da prođe kroz političku kontrolu pre nego što stigne do srca svojih obožavalaca.

I možda bi to što je Toni Cetonski podlegao grupi ekstremista u Hrvatskoj i otkazao koncert u Novom Sadu, bilo tek još jedna groteskna epizoda balkanske svakodnevice, da u toj priči nema nečeg mnogo tužnijeg. Reč je o spremnosti, ne bilo kog pevača, već pretprošlogodišnjeg pobednika festivala “Beogradsko proleće” da tako olako popusti pod pritiscima sejača mržnje i time žestoko ošamari svoje obožavaoce u Srbiji.

Umetnost je, po svojoj najdubljoj prirodi, suprotnost strahu. Ona nastaje tamo gde se čovek usuđuje da govori, da peva, da stvara, uprkos granicama koje mu svet postavlja. Pesma nikada nije bila samo zvuk, nego je i prostor slobode. U njoj su se ljudi na tim prostorima prepoznavali mnogo pre nego što su naučili da jedni druge posmatraju kroz granice, zastave i istorijske račune.

Nekada su iste melodije putovale od Ljubljane do Skoplja, od Zagreba do Beograda, kao reke koje ne pitaju kroz čije teritorije protiču. U tim pesmama ljudi su prepoznavali sopstvene tuge, ljubavi i nadanja. One su stvarale jedan nevidljiv, ali stvaran prostor zajedništva, u kojem je bilo moguće verovati da je ljudskost važnija od svega drugog.

Zato danas zvuči gotovo nadrealno kada se kaže da je neki grad „neprijateljska sredina“ za jedan koncert. Kako za jednog pevača može biti “neprijateljski” grad u kojem ljudi kupuju karte, čekaju veče kada će zajedno pevati i dolaze sa istom onom radošću sa kojom se dolazi na svako mesto gde muzika obećava da će na trenutak učiniti svet podnošljivijim.

Ko je tu neprijatelj? Publika koja zna sve stihove ili možda ljudi koji su odrasli uz te pesme? Da li su neprijatelji oni mladi koji možda nikada nisu ni pomislili da bi između njih i izvođača mogla da postoji granica, osim one između bine i partera?

Istina je jednostavna: publika nikada nije neprijatelj umetnosti, već je upravo ona razlog njenog postojanja. Zato svaki koncert otkazan pod pritiskom ideoloških stražara nije samo logistička odluka. To je mala, ali bolna kapitulacija kulture pred talasom ekstremizma koji se, kao što istorija balkanskog prostora neumoljivo pokazuje, nikada ne zadovoljava jednom pobedom. On uvek traži sledeći korak.

Ako danas možeš da sprečiš koncert u „grešnom“ gradu, sutra možeš da zabraniš i pesmu; ako možeš da zabraniš pesmu, možeš da počneš da određuješ i ko sme da je sluša. Tako se, korak po korak, prostor slobode sužava dok ne postane tesan poput rovova u koje su nas iste ideologije već jednom gurnule.

Balkan previše dobro poznaje cenu takvih ideja. Previše je grobova nastalo iz uverenja da su ljudi sa druge strane granice neprijatelji “po prirodi”. Previše je života prekinuto zbog mitova o čistim prostorima, čistim identitetima i čistim kulturama.

Kultura, međutim, nikada nije bila “čista”. Ona je uvek bila mešavina glasova, uticaja, susreta i razmena. Svaka pesma koju volimo nosi u sebi tragove nebrojenih dodira među ljudima koji su živeli, voleli i patili na istom prostoru. U tom smislu, umetnici imaju odgovornost koja prevazilazi puko izvođenje pesama. Oni su čuvari jednog prostora u kojem se ljudi susreću mimo politike, istorijskih trauma ili granica koje su nacrtane na mapama, ali ne i u emocijama.

U trenutku kada hiljade ljudi zajedno peva isti refren, nestaje mnogo toga što ih inače deli. Nestaju političke parole, ideološke etikete, pa čak i veštačke nacionalne razlike, koje se inače, upravo zahvaljujući onima koji od tih razlika žive, čine nepremostivima.

Zato svaki koncert koji se održi uprkos galami ekstremista postaje mali, ali važan čin otpora. To je potvrda da većina ljudi na Balkanu ne želi nove rovove, nego nove pesme. Svaki kulturni događaj koji se otkaže zbog takvih pritisaka ostavlja za sobom osećaj da smo ponovo, makar na trenutak, dozvolili da strah i manipulacija progovore glasnije od razuma.

Ipak, istorija kulture nas uči jednoj utešnoj stvari: buka mržnje uvek je glasna, ali nikada nije dugovečna, jer pesme obično nadžive i ideologije i granice. Ljudi, uprkos svemu, nastavljaju da slušaju jedni druge, čak i onda kada im govore da to ne bi trebalo, jer muzika ima jednu osobinu koju nijedna politika nikada nije uspela da ukine. Ona pronalazi put, tako da pitanje nije da li će pesma preći granicu, već hoćemo li mi imati dovoljno hrabrosti da ne dozvolimo da je na njoj zaustave.