Dragan Jakovljević: Svetionici

Budimpeštanska proleća ne dolaze naglo. Najpre ih naslutiš, kao misao koja ti stoji na ivici svesti i još ne umeš da je izgovoriš. Vazduh tada omekša i počne da odiše vlagom koja budi nadu. U takvim danima čovek češće zastane, jer oseti da se u njemu nešto pomera, tiho, nevidljivo, ali uporno.

Jednog takvog marta, pre trinaest godina, otišla je Ara. Ali, kao i sve što nas zaista obeleži, i ta priča ima svoju istoriju i ne počinje tada, već jednog snežnog peštanskog predvečerja. Jezik koji sam slušao oko sebe nije mi bio samo stran, već je ličio na zid. Reči su dolazile do mene i vraćale se, ne nalazeći mesto gde bi mogle da se zadrže. U takvom prostoru čovek počne da sumnja, najpre u sebe, a onda i u svet.

Tog predvečeraja sam, prolazeći podzemnim prolazom ispod Trga Lujze Blahe, ugledao neveliku kartonsku kutiju i u njoj dve krznene kuglice, jedva veće od pesnice. Jedna je bila crna, a druga svetlija, boje meda. Nisam razumeo šta mi prodavac govori; možda je pričao o rasi, o osobinama, o nečemu što je važno pri izboru psa. Ali meni to nije bilo potrebno. Uzeo sam ono crno klupko bez mnogo razmišljanja i bez odluke koju bih mogao kasnije da objasnim. Kao da nisam birao, nego sam bio izabran. Poneo sam je kući.

Prvih dana učili smo jedno drugo. Ona je brzo razumela ritam mog kretanja, moje odsustvo i prisustvo, moje tišine… Ja sam, pak, od nje učio nešto što mi je do tada izmicalo. Na primer, da postojanje može biti mnogo jednostavnije nego što ga mi vidimo.

Posle nekoliko meseci u Budimpeštu je stigla moja majka i sa sobom donela ono što majke uvek nose kada prelaze granice - brigu koju ne pokazuju, umor o kojem ne govore i ljubav koja ne traži potvrdu. U njenim očima bilo je pitanje koje nije izgovorila. Video sam ga i bez njenih reči: “Hoćemo li ovde uspeti da opstanemo?”

Ara je odgovorila pre mene. Prišla joj je bez oklevanja, kao da između njih nema ničega što treba preći. Majka je spustila ruku na njenu glavu i u tom kratkom dodiru dogodilo se nešto tiho, ali presudno. Kao da je deo tereta prešao sa nje na to malo biće koje nije znalo za granice, ni za jezike, ali je umelo da nas prihvati.

I počeo je naš zajednički život, koji se nije gradio velikim koracima, nego najpre sitnim, gotovo neprimetnim pomicanjima. Ništa se nije menjalo naglo, ali se s vremenom sve promenilo.

Parkovi su nam postali prvi učitelji. Tamo smo učili kako se ulazi u svet koji vas ne čeka. Ljudi su nas najpre primećivali zbog Are. Pas je bio dovoljan razlog za pogled, za osmeh, za reč.

A onda bi ta reč postajala rečenica. Tako je i jezik počeo da popušta. Prestao sam da ga se plašim, jer na greške nisam više gledao kao na poraze. One su sada postale tragovi mog puta, a ja neko ko je novoj sredini najpre počeo da pripada preko jednog drugog bića, a tek kasnije preko sebe.

Godine su prolazile tiho, kao slojevi koji se talože. U svakom je bilo nečega što nas je menjalo i Ara je bila jedini svedok tih promena. Videla je naše sumnje, naše pogrešne izbore, naše pokušaje da budemo jači nego što jesmo. Bila je tu kada smo slavili male pobede kao velike, jer smo samo mi znali koliko su nas koštale.

U njenom prisustvu nije bilo potrebe za objašnjenjem. Kao da je razumela ono što ni među ljudima ponekad ne bude jasno: da ne živimo samo ono što umemo da kažemo, nego mnogo više ono što ne umemo. Postoje trenuci kada čovek shvati da ga neko vidi celog, onakvog kakav zaista jeste. Ara je imala tu sposobnost. U njenim očima nije bilo razlike između onoga što skrivamo i onoga što pokazujemo i zato smo joj verovali.

Osamnaest godina provedenih sa nama je vreme u kojem se čovek promeni više puta, a da ipak ostane isti. Ara se nije menjala na način na koji mi to činimo. Ili jeste, ali tako da joj je suština ostala netaknuta.

A onda je došlo to martovsko jutro, kada je otišla, a ja ostao s osećanjem da se nešto jeste završilo, ali ne i prekinulo. Na dan njenog odlaska u meni se rodila priča “Muzička kutija”, po kojoj je kasnije i moja knjiga dobila ime.

Aru sam sahranio u gradskom parku Nepliget, kraj sporednog puteljka kojim sam često vozio bicikl. Znao sam da to nije dozvoljeno, ali neki postupci ne traže opravdanje i ne pitaju za pravila. Sećam se da sam kopao zemlju sporije nego što je možda trebalo, kao da time odlažem ono što će se svakako dogoditi. Osetio sam da tada u zemlju ne spuštam samo nju, nego i deo sebe, koji će tamo ostati nevezan za vreme.

Kada je, nakon toga, otišla i majka, prvi put sam počeo da razumem da se život ne deli na pre i posle. Te podele postoje samo dok ih izgovaramo. U stvarnosti, sve se nastavlja, samo se menja mesto. Majka više nije bila tu, gde sam mogao da je vidim, ali je bila tamo gde nisam mogao da je izgubim. Isto je bilo i sa Arom.

Na majčino počivalište ne odlazim onoliko često koliko bih želeo. Život ima neku svoju upornost i često ne pita kako smo. Zato je peštanski Nepliget postao mesto na koje odem kada želim da budem sa njima i ono što zaista jesam. Odvezem se biciklom, kroz ulice koje su odavno prestale da mi budu tuđe. Legnem na travu, na mesto koje ne postoji ni na jednoj mapi, osim u meni, i tada kao da se sve umiri. I tada shvatim nešto što ranije nisam uspevao: čovek ne gubi one koje voli, nego samo njihovu spoljašnjost. Ono što su bili ostaje utisnuto dublje nego što vreme može da dosegne. I ništa se ne briše, već se samo produbljuje.

Sećanja mi onda dolaze kao sadašnjost koja traje drugačije. U tom trajanju sve se ponovo poveže: ona prva zima, koraci kroz snežni grad, majčin pogled, Arin dah na hladnom vazduhu i neke reči koje sam tada jedva izgovarao, a koje su kroz kasnije sećanje postale simboli jednog vremena. Sve to više nije razdvojeno. Postalo je jedno i dobilo novi smisao, u nevidljivoj vezi koja spaja ono što je bilo sa ovim što jeste.

Verujem da ljubav ne nestaje, već samo menja svoje oblike u nama. Tek kada se čovek umori od traženja odgovora izvan sebe, shvati da su svi oni od početka bili u njemu, u onim tihim slojevima koji se ne vide, ali traju duže od vremena koje merimo. Ono što smo istinski voleli se samo seli, ali još dublje, tamo gde ga više ne dotiče prolaznost.

U svakome od nas postoji neka nevidljiva tačka u kojoj se bol i zahvalnost dodirnu. I upravo tu, gde bi čovek očekivao kraj, počinje jedno drugačije razumevanje, koje nam kaže da ništa što je bilo istinski naše ne može biti izgubljeno, već samo preobraženo, kao svetlost koja se ne gasi, nego menja putanju, pa je više ne vidimo očima, ali je osećamo u svemu što nas greje.

Možda se zato svakim odlaskom na Nepliget ne vraćam mestu, nego onom sebi koji je tamo naučio kako da voli bez zadrške i prihvati bez straha. Istina je tiša nego što mislimo… Ništa se ne prekida, već samo prelazi u oblik koji tek treba da naučimo da prepoznamo.

I kada legnem na tu travu, pod nebom koje ništa ne zadržava za sebe, učini mi se da vreme više nema pravac. Kao da sve što je bilo i sve što jeste diše u istom trenutku i kao da su koraci, glasovi, pogledi i tihe blizine sabrani u jedno trajanje koje ne poznaje gubitak.

Tamo razumem da ljubav nije događaj u vremenu, već stanje čovekovog postojanja i da on, ako je makar jednom voleo, zauvek nosi u sebi dokaz da mu ništa suštinsko ne može biti oduzeto. Zato ni odsustvo dragih bića nije suprotnost njihovom prisustvu, već samo druga strana iste bliskosti. Ne nosimo mi uspomene na one koje smo voleli, već oni zapravo nastavljaju da žive kroz način na koji gledamo svet, kroz nežnost koju još umemo da pružimo i kroz snagu kojom podnosimo ono što nas prevazilazi.

Nema gubitaka, već samo preobražaja prisustva. Čovek, kada jednom to shvati, prestaje da traži utehu u zaboravu i mir pronalazi u saznanju da ništa što je istinski bilo njegovo ne prestaje da postoji. Nastavlja da živi s njim i da mu kao udaljena, ali neugasiva svetlost, osvetljava put.