Dragan Jakovljević: O ljubavi koja ne nestaje

Proleće u Budimpeštu ne stiže naglo, već se najpre nasluti, kao misao koja još nije obučena u reči. Zima tada počinje da popušta nevidljivo, iznutra, i u vazduhu se pojavi neka slatkasta vlaga kroz koju se prelamaju zraci još uvek nesigurnog sunca. U tim danima čovek češće zastane, kao da i u njemu nešto pokušava da se pomeri, ali još ne zna kako.

Jednog takvog marta, pre trinaest godina, otišla je Ara. Ali ta priča počinje mnogo ranije, usred jedne duge zime, u gradu zasutom snegom i stegnutom ledom. U to vreme Budimpešta mi je izgledala kao zatvoren krug koji me ne prima. Sneg je bio dubok, ulice tihe, a ljudi još tiši. Jezik kojim su govorili nije bio samo nerazumljiv. Meni je izgledao kao zid. Reči su dolazile do mene i vraćale se nazad, kao da nemaju gde da se zadrže. Čovek u takvom prostoru počne da sumnja, ne samo u svet oko sebe, nego i u sopstveno postojanje i vrednosti koje je doneo sa sobom.

Jednoga dana, prolazeći podzemnim prolazom ispod Trga Lujze Blahe, ugledao sam kartonsku kutiju. U njoj su bile dve krznene kuglice, jedva veće od pesnice. Jedna crna, druga svetlija, boje meda. Nisam razumeo šta mi prodavac govori. Možda je pričao o rasi, o osobinama, o nečemu što je važno pri izboru psa. Ali meni to nije bilo potrebno. Uzeo sam ono crno klupko bez mnogo razmišljanja i bez odluke koju bih mogao kasnije da objasnim. Kao da nisam birao, nego sam bio izabran. Poneo sam je kući.

Prvih dana učili smo jedno drugo. Ona je brzo razumela ritam mog kretanja, moje odsustvo i prisustvo, moje tišine. Ja sam, pak, od nje učio nešto što mi je do tada izmicalo: da samo postojanje može biti mnogo jednostavnije nego što ga mi vidimo.

Nedugo zatim došla je majka i sa sobom donela ono što majke uvek nose kada prelaze granice - brigu koju ne pokazuju, umor o kojem ne govore i ljubav koja ne traži potvrdu. U njenim očima bilo je pitanje koje nije izgovorila. Video sam ga i bez njenih reči: “Hoćemo li ovde uspeti da opstanemo?”

Ara je odgovorila pre mene. Prišla joj je bez oklevanja, kao da između njih nema ničega što treba preći. Majka je spustila ruku na njenu glavu i u tom kratkom dodiru dogodilo se nešto tiho, ali presudno. Kao da je deo tereta prešao sa nje na to malo biće koje nije znalo za granice, ni za jezike, ali je umelo da nas prihvati.

I počeo je život utroje, koji se nije gradio velikim koracima, nego najpre sitnim, gotovo neprimetnim pomicanjima. Ništa se nije menjalo naglo, ali se s vremenom sve promenilo.

Parkovi su postali naši prvi učitelji. U njima smo učili kako se ulazi u svet koji vas ne čeka. Ljudi su nas najpre primećivali preko Are. Pas je bio dovoljan razlog za pogled, za osmeh, za reč. A onda bi ta reč postajala rečenica. Tako je i taj jezik počeo da popušta. Zahvaljujući Ari prestao sam da ga se plašim, pa ni greške više nisu bile porazi, nego delovi puta. Čudno je kako čovek može da pripadne nekoj sredini najpre preko drugih bića, a tek kasnije preko sebe.

Godine su prolazile tiho, kao slojevi koji se talože. U svakom je bilo nečega što nas je menjalo i Ara je bila jedini svedok tih promena. Videla je naše sumnje, naše pogrešne izbore, naše pokušaje da budemo jači nego što jesmo. Bila je tu kada smo slavili male pobede kao velike, jer smo samo mi znali koliko su nas koštale.

U njenom prisustvu nije bilo potrebe za objašnjenjem. Kao da je razumela ono što ni među ljudima ponekad ne bude jasno: da ne živimo samo ono što umemo da kažemo, nego mnogo više ono što ne umemo.

Postoje trenuci kada čovek shvati da ga neko vidi celog; ne onakvog kakvim se predstavlja, nego kakav jeste. Ara je imala tu sposobnost. U njenim očima nije bilo razlike između onoga što skrivamo i onoga što pokazujemo i zato smo joj verovali.

Osamnaest godina je živela sa nama. To je vreme u kojem se čovek promeni više puta, a da ipak ostane isti. Ona se nije menjala na način na koji mi to činimo. Ili jeste, ali tako da joj je suština ostala netaknuta.

A onda je došlo jedno martovsko jutro, kada je Ara otišla bez pozdrava. Ne mislim da nije htela, nego da nije imala potrebu za opraštanjem. Neke veze ne traže klasičan završetak. Ipak sam ostao sa osećajem da se nešto završilo, ali ne i prekinulo. Na dan njenog odlska nastala je priča “Muzička kutija”, po kojoj je kasnije i moja knjiga dobila ime.

Sahranio sam je u gradskom parku Nepliget. Znao sam da to nije dozvoljeno, ali neki postupci ne traže opravdanje i ne pitaju za pravila. Sećam se da sam kopao zemlju sporije nego što je možda trebalo, kao da time odlažem ono što će se svakako dogoditi. A onda sam shvatio da u zemlju ne spuštam samo nju, nego i deo sebe. Znao sam da će taj deo mene tamo ostati, nevezan za vreme.

Nedugo posle toga otišla je i majka i tada sam prvi put razumeo da se život ne deli na pre i posle. Te podele postoje samo dok ih izgovaramo. U stvarnosti, sve se nastavlja, samo se menja mesto. Majka više nije bila tu, gde sam mogao da je vidim, ali je bila tamo gde nisam mogao da je izgubim. Isto je bilo i sa Arom.

Na majčin grob ne odlazim onoliko često koliko bih želeo. Život ima neku svoju upornost i često ne pita kako smo. Zato je peštanski Nepliget postao mesto na koje odlazim kada želim da budem nasamo sa njima dvema i ono što zaista jesam. Odvezem se biciklom, kroz ulice koje su odavno prestale da mi budu tuđe. Legnem na travu, na mesto koje ne postoji ni na jednoj mapi, osim u meni. I tada kao da se nešto smiri. Tu su i njih dve, ne kao slike koje prizivam, nego kao prisustvo koje ne zavisi od mene.

Kao da su samo prešle iz ovog sveta koji se vidi, u onaj koji se oseća. I tada shvatim nešto što ranije nisam uspevao: čovek ne gubi one koje voli, nego samo njihovu spoljašnjost. Ono što su bili ostaje utisnuto dublje nego što vreme može da dosegne. I ništa od toga se ne briše, već se samo produbljuje.

Sećanja mi više ne dolaze kao prošlost, već više kao sadašnjost koja traje drugačije. U tom trajanju sve se ponovo poveže: ona prva zima, koraci kroz grad, majčin pogled, Arin dah na hladnom vazduhu i neke reči koje sam tada jedva izgovarao, a koje su kroz kasnije sećanje postale simboli jednog vremena.

Sve to više nije razdvojeno. Postalo je jedno i dobilo novi smisao, u nevidljivoj vezi koja spaja ono što je bilo, sa onim što jeste.

Ljubav prema Ari, majci i onima koji su činili naš život u Pešti lakšim i lepšim ne nestaje. Možda samo menja svoje oblike, ali ne i suštinu. I čovek, ako ima sreće, nauči da sa nekim davnim, teškim vremenom ne živi kao sa ranom, nego kao sa dokazom da je postojao.