Dragan Jakovljević: Među skrajnutim odajama

Nema čovek uvek pravu meru za one trenutke u kojima mu se duša pokrene, niti znak koji bi ga upozorio da će se nešto u njemu iznenada otvoriti, kao pukotina. Tako se i ja, u trenutku, upitah kuda li su se rasuli neki od onih dečaka sa kojima sam, u nižim školskim razredima, delio mrvice istog ovog sveta, još dok nam je izgledao veće, zagonetnije i svakako bolje.

Krenem da tragam za sećanjima i u njihovim skrajnutim odajama pronađem tri lica koja su nekada bila deo tog mog malog sveta. Ukucam njihova imena u prostor na Fejsbuku predviđen za takve pretrage i posle nekoliko trenutaka, osetim najpre nelagodnost, a zatim i neobjašnjiv bol, kao da sam dotakao staru, nezaceljenu ranu. Imena jesu bila njihova, ali je sve ostalo pripadalo nekim drugim ljudima, meni potpuno nepoznatim.

Kada se pojavio prvi profil, sa njega me je oštro gledalo lice zrelog čoveka, očvrslo od života i naborano od ćutanja, kao zemlja koja je predugo trpela sušu. Ono što me je onespokojilo, bio je njegov ugašeni pogled; oči koje više ne nose svetlost, poput mutnog jezera koje se sada ničemu ne raduje, niti se nada.

Kod drugog profila nešto se u meni steglo. Gledao me je čovek, koji je ličio na nekadašnjeg sebe samo po obliku donje vilice. Izgledao je umorno, kao neko ko je mnogo puta pokušao, ali nije uspeo. Nije to bio umor od velikog posla ili prisustva drugih ljudi, već onaj unutrašnji, najtiši. Moj nekadašnji drug sada je izgledao umorno od sopstvenih misli.

Na trećem profilu, dečak koji je nekada imao veseo pogled i oči koje su našu učiteljicu podsećale na dva komadića neba posle kiše, na fotografiji kao da je bio senka svoje senke. Osmeh iščezao, lice bezizražajno, oči zgasle. Ličio mi je na ratnika preživelog posle velike bitke koju niko nije video, a od koje se nije oporavio.

I dok posmatram ta tri lica, deliće mog nekadašnjeg dečjeg sveta i osluškujem daleki eho tri izgubljena glasa, osećam kako se u meni komešaju tuga i nemoć, zbog spoznaje da ono svetlo detinjstva nije nestalo u trenuktu, da se nije ugasilo u eksploziji neke velike nesreće, već je iščezavalo tiho, svakoga dana pomalo, kao plamičak u kandilu koje ostane bez ulja. I niko od nas to nije primećivao: ni oni, ni ja, ni svet oko nas. On uvek pretpostavlja da ono što dolazi postepeno nije važno. Ali, važno je, jer čovek nestaje iz sopstvenog pogleda pre nego što iščezne iz tuđeg sećanja.

Prelistavam njihove fotografije i mislim kako svi mi, bez izuzetka, nosimo neke svoje tišine, za koje verujemo da bi nas slomile ako bismo ih pustili da progovore. To su ona ćutanja koja se sakupljaju godinama, kao hladnoća pod kućnim pragom. Čovek i dalje živi, radi, govori i smeje se, ali mu je u očima sve jasniji trag onoga što ga je lomilo.

A onda pomislim, možda se na nečijem ekranu i moje lice tako našlo. Možda je i moj pogled, nekome ko ga je tražio, izgledao kao ugašena svetiljka... Možda sam i ja u nečijem sećanju ostao samo ime, dok se svetlost plamička koji sam nosio ugasila neprimetno, u hodu, između dve obaveze, dva straha, dve slutnje ili dve neprospavane noći? Ne menjaju se samo drugi, nego i mi, pod istim ovim nebom, ali na različite načine.

Možda nas sve to stiže zbog zanemarene istine da vatra u čoveku ne gori sama od sebe. Moraš da je hraniš, neguješ, braniš od sveta, ali i od sebe samog. Moraš da je čuvaš kao poslednju istinu i tračak svetlosti, u noći koja zapreti da će te progutati. Kada prestaneš da je čuvaš, pogled se ugasi i pre nego što shvatiš da je tama već uzela svoj deo.

Kada sam ugasio ekran, soba mi se učinila većom nego ranije, a ja manjim. Bio sam svedok ne samo promena na tri profila, u tri života i tri minula detinjstva, nego i sopstvene prolaznosti.

Možda čitav čovekov život i jeste samo stalno vraćanje iskri koja nam je poverena pri rođenju. Sve dok je ona živa, ma koliko mala bila, njen vlasnik nije izgubljen.

Mudrost bi se, ako je uopšte ima, mogla svesti na nedopuštaje da ti pogled postane tamniji od duše. Onog trenutka kada nestane svetlost iz čovekovog oka, i svet izgubi deo svog svetla. A to je, možda, jedini istinski gubitak.

**

Dragi prijatelji, ukoliko vam se dopala moja nova priča, slobodno je podelite je sa svojim prijateljima, ostavite komentar (ovde ili na Fejsbuku) ili neki od ponuđenih emotikona. Svaka interakcija te vrste povećava vidljivost objava i čini ih dostupnijim ostalim ljubiteljima pisane reči. Hvala! :)