Dragan Jakovljević: Ćutanje na FB-u i u realnosti nema isto značenje

U digitalnom prostoru tišina nikada nije potpuno neutralna. Ona često nosi i šalje poruku koja može biti višeznačna i podložna tumačenju. Kada redovno posećujemo nečiji Fejsbuk profil, pratimo objave njegovog vlasnika, gledamo svaki video-zapis ili čitamo svaki tekst, ali nikada ne ostavimo trag u vidu lajka, komentara ili bilo kakve druge reakcije, mi zapravo i tada učestvujemo u komunikaciji, samo bez reči. Autor vidi da smo tu i da ga pratimo, a izostanak naše reakcije postaje znak koji otvara prostor za pretpostavke.

Ćutanje na društvenim mrežama nema isto značenje kao u stvarnom životu. U fizičkom svetu možemo da budemo prisutni bez posebnog davanja do znanja da smo tu. U digitalnom svetu su, međutim, pravila igre i očekivanja drugačija. Lajk je postao znak pažnje, komentar je znak angažovanja, a deljenje objave znak podrške. Kada ništa od toga ne postoji, a prisustvo je evidentno, autor ostaje s prazninom koju popunjava sopstvenim pretpostavkama.

Ponekad je ta praznina bezazlena, ali nekada može da proizvede nesigurnost. Kreatori sadržaja, hteli mi to ili ne, ulažu deo sebe u ono što objavljuju. Kada znaju da ih neko redovno prati, a nikada ne reaguje, prirodno je da se zapitaju: „Šta to znači?“. Naravno, i ćutanje može imati mnogo razloga, ali svaka komunikacija, pa i ona digitalna, sastoji se i od onoga što kažemo i od onoga što prećutimo. Ne reagovati znači prepustiti drugoj strani da sama ispiše značenje naše tišine. Pritom, ljudi retko biraju neutralna objašnjenja, već češće posegnu za onim koje potvrđuje njihove nesigurnosti.

Zato suština nije u pitanju da li smo dužni da lajkujemo, već da li smo svesni da i nečinjenjem šaljemo određenu poruku onome koga pratimo. U vremenu kada je naše prisustvo najčešće vidljivo, čak i onda kada mislimo da nije, a reakcije lako merljive, i nevidljivi gestovi postaju deo dijaloga.

Koliko god delovalo bezazleno, ponavljanje je ono koje toj naizgled nevidljivoj komunikaciji daje težinu. Ako jednom prećutimo, to može biti u redu. Dva puta prećutano može biti i slučajnost. Ali, kada mesecima ili godinama pratimo nečije objave i on to vidi, a nikada ne reagujemo, takva praksa već počinje da liči na stav, čak i ako ga nema.

Autor vremenom počinje da prepoznaje obrasce. Primećuje ko se javlja, ko komentariše, a ko deli njegove objave. Uočava i one koji su stalno tu, ali ne ostavljaju trag. I onda se, sasvim ljudski, zapita gde da ih smesti. U neiskazanu podršku, ravnodušnost ili tihu kritiku?

Sa druge strane, mi često i ne razmišljamo o toj dinamici. Navikli smo da budemo publika i da konzumiramo FB sadržaje bez obaveze. U tome nema ničeg pogrešnog, ali digitalni prostor briše onu staru, jasnu granicu između posmatrača i učesnika. Čim nekoga pratimo, mi smo već deo njegovog malog javnog sveta. Ćutanje tada više nije samo odsustvo reči, nego postaje prazno mesto, koje traži objašnjenje. Nekada je to objašnjenje blago, tipa da taj neko “samo ne voli da se oglašava“, ali nekada ume da ode u smeru koji nismo očekivali i u realnom životu sagradi zid između ljudi.

Naravno da niko nikome ništa ne duguje. Nije obaveza reagovati na svaku objavu, ali treba biti svestan da i odsustvo reakcije ima težinu, jer je svaka komunikacija dvosmerna, čak i kada jedna strana ćuti.