Dragan Jakovljević: Molitva nad šumaričkim kamenom

Ne znam tačno kada sam počeo da merim vreme po dolascima bake Jele, ali znam da se svaka prava jesen u mom detinjstvu rađala tek kada bi njena senka pala na naš prag. Bilo je to uvek s prvim kišama oktobra, kada sam već bio siguran da je leto zaista prošlo.

Moji roditelji su govorili da je baki zbog zdravlja bolje da na koji dan promeni sredinu, da izađe iz Rekovca, varošice u kojoj je živela, i predahne u Kragujevcu, u našem domu. Sestra i ja nismo znali šta to tačno znači, ali smo joj rado ustupali našu dečju sobu. Nismo tu našu seobu u drugi deo kuće doživljavali kao neko odricanje, već kao čast, jer smo baku Jelu voleli na jedan neobičan, tih način.

Nije imala običaj da nam priča priče iz davnina, niti se mnogo igrala sa nama, ali je u našu kuću unosila onaj iskonski mir, kakav valjda još vlada u manjim mestima. Bio je to mir koji grli, kao što nas je ona grlila rukama koje su mirisale na jabuke i vinograd. Nikada nije govorila više nego što je trebalo, ali je iza svake njene rečenice moglo da se nasluti da zna mnogo više nego bilo ko od ljudi koje smo poznavali.

Umesto igračaka ili slatkiša, ruke su joj bile pune jeseni. Donosila je dunje na koje je kuća mirisala dugo nakon njenog odlaska, grožđe tamno kao večernje nebo, kruške sa lišćem na peteljkama. Njene nevelike bundeve bi ostajale da do iduće jeseni krase našu kuhinju kao mali narandžasti suverniri.

U tim darovima zemlje bilo je nečega što dete ne ume da objasni, ali može da oseti. Kad baka Jela dođe, kuća zamiriše drugačije, a zidovi kao da omekšaju. Znaju da moraju da čuvaju uspomene za neke buduće dane, kada će deca uspeti da ih razumeju.

To dvadeset prvo oktobarsko jutro bilo je hladnije od prethodnih. Ustao sam ranije, i dok sam oblačio tek kupljene pantalone koje su me pomalo stezale, pogled mi je pao na čiviluk. Tamo su visile svečane košulje, jedna za mene, jedna za sestru. Majka ih je prethodne večeri peglala dugo, ćutke, kao da ispravlja vreme, a ne nabore. Znali smo da sa ostalim đacima naše škole idemo u Šumarice.

Vazduh je bio gust, a dan pritešnjen nekom bolnom težinom. Ljudi su hodali tiho, kao da se zbog nečega ne usuđuju da govore. U Šumaricama uvek vlada tišina, ali nikada nije obična. Kada ne ćuti, ona plače ili bolno uzdiše.

Dok smo u koloni prolazili pored kamena na kome je pisalo: „Pucajte, ja i sada držim čas!”, učiteljica nam je objasnila da je te reči izgovorio profesor Miloje Pavlović, direktor Kragujevačke gimnazije, pre nego što su ga Nemci streljali, zajedno sa njegovim đacima. Posle njih se začuo dugi rafal, koji kao da odjekne Šumaricama svakog 21. oktobra. Ostalih dana ga ne čuju i duboku tišinu tada remeti jedino šuštanje lišća sa grana žalosnih vrba, nadnetih nad Erdoglijski potok, koji tuda protiče.

Pokušao sam da zamislim tog čoveka, kako stoji pred puščanim cevima i izgovara ovu rečenicu, ali tada nisam mogao da je razumem. Nisam znao kako se to drži čas dok umireš.

Nedaleko od kamena sa profesorovom porukom, jedna žena je palila sveću i, savijena gotovo do zemlje, tiho jecala. Naša učiteljica joj je prišla i privila njenu glavu na svoje grudi, onako kako to čine najbliži, u trenucima velike tuge. Sećam se da mi, deca u koloni, nismo tačno znali šta se tada dogodilo, ali nam je bilo jasno da žena povezana maramom tuguje za nekim, koga je verovatno izgubila. Nisam čuo šta ju je učiteljica upitala, ali njen odgovor i sada pamtim:

– Imala sam dva sina. Obojicu su izveli iz škole i streljali ih ovde, sa ostalim đacima, onoga dana… – rekla je, za trenutak zastala, pa nastavila:  – Neko je toga jutra silno lupao na vrata gimnazije i ja sam ih otvorila. Bila sam školska poslužiteljka.

Кada je podigla glavu, prepoznao sam lice naše bake, Jele. Šta da uradim? Da li da izađem iz kolone i priđem joj? Šta da kažem? Кako da je utešim, a da je ne povredim? Кako bi na to gledali moji drugovi i učiteljica? Pitanja su se nizala u meni, a ja sam i dalje stajao nem i nepomičan. Osećao sam kako mi je srce premalo da primi svu bol koja se ka njemu valjala i pretila da ga uguši.

U tom trenutku, Šumaricama su se razlegli stihovi: „Bilo je to u jednoj zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu…”.

„Veliki školski čas” je uvek tako počinjao. Video sam kada je naša učiteljica zaplakala i brzo sakrio pogled, da drugovi ne vide suze u mojim očima. Tada sam osetio nešto što nije bilo ni nalik nijednom od osećanja koja sam poznavao. Bila je to istina. Prva bolna istina mog detinjstva.

Кada sam baku ponovo potražio pogledom, više je nije bilo kraj onog kamena. Požurio sam da je pronađem među stotinama ljudi koji su promicali u svim pravcima, dok su mnogi i dalje pristizali, ali je nisam našao.

Кući sam stigao pre nje, zadihan i zbunjen, i odmah ispričao majci šta se dogodilo. Oborila je pogled i, gledajući kroz prozor, u jesenju kišu, objasnila mi sve o oktobarskoj krvavoj bajci.

Кada je stigla, baka Jela je sa mojom majkom razgovarala o kiši, o smiraju prirode i jabuci u našem dvorištu, koja nam je te jeseni darovala obilne plodove. Tada sam shvatio da ljudi koje volimo i koji nas vole ne govore uvek o onome što ih boli, već ga ćutke nose kroz svaki svoj dan, kroz svaki dah i svaki pogled.

Od toga dana, nešto u meni više nije bilo isto. Bio je to dan kada sam iznenada, prvi put zakoračio na onu drugu, mračnu stranu sveta odraslih i shvatio da bol ima svoje nebrojene oblike. Počeo sam da pamtim mirise, boje, glasove. Naučio sam da ćutanje ima svoja značenja, da tuga ima svoja lica i oblike i da je često najverniji saputnik ljubavi.

I sada, u oktobru, kad na ormaru zamiriše dunja i kiša krene da šapuće, dok klizi niz prozorska stakla, zatvorim oči i u daljini ugledam baku Jelu. Hoda polako ka onom istom kamenu, pognuta pod težinom sveta, a opet jaka i gorostasna, kao žalosna vrba kraj Erdoglijskog potoka, koju oluje nisu slomile. Nosi tišinu kao krunu, dok bol kao senka hoda za njom, ali je nikada ne prestigne. Ni sada ne govori o onome što je izgubila, ne zato što je zaboravila, već zato što zna da postoje tuge koje se ne prenose rečima, da bi ostale svete. One nikada ne prestaju, ali se s njima može živeti, ako ih pretvoriš u tišinu koja voli, a ne u reč koja krivi.