Dragan Jakovljević: Poslednja tvrđava

Peštanska Ulica Mikše Falka mi u hladna jutra poznog novembra liči na dugačku, umetnički oblikovanu sveću, sa dva plamička. Svetlost onog vidljivog širi se iz izloga galerija, antikvarnica i kafea, dok se onaj drugi, skriveni, oseća u dušama i na licima prolaznika, a hranjen je saznanjem da se bliže praznici. Tu ulicu, smeštenu u samom centru grada, u susedstvu parlamenta, čuva njena verna garda stabala sa širokim krošnjama, natkriljenim nad trotoare i veći deo kolovoza, dok oko njih mirno prolazi vreme.

Miris kuvanog vina, kada se stopi sa mirisom pečenih kestena, postaje tihi poziv da se čovek na trenutak osvrne na prošlost, na ostvarene i neispunjene snove; na drage ljude koje smo uspeli da zadržimo i na one koji više nisu tu; na neke naše tajne koje nam se vraćaju samo pred zimske praznike.

Ispred jedne velike, kitnjaste kapije, leži velika vreća za spavanje, savijena kao da samu sebe želi da zgreje, a pored nje tri velika svežnja plastičnih flaša, sakupljenih i uredno sortiranih.

Na trenutak želim da prođem, da sačuvam ritam misli koji me nosi kroz to maglovito jutro. Ali neizgovorena potreba nepoznatog čoveka katkad može da bude snažnija od svih naših planova. Osećam onaj unutrašnji glas koji se ne javlja često, ali kada se javi, njegov šapat biva jači od ma kakve naredbe. Nisam od onih koji pred Božić sve oko sebe posipaju plemenitošću, kao kada to čine sa šećerom, po kolačima. Još manje sam od ljudi koji žive u stalnoj trci da zadovolje svaku ruku koja prosi, ne razlikujući vapaj od navike, ni muku od zanata. Verujem da je pomoć lekovita samo kada dolazi nenametljivo, iz tišine, i kada se pruža onome koji ne traži.

Približavam se vreći za spavanje i lagano je dodirujem, kao što se čini sa nečim krhkim, što bi lako moglo da se prelomi ako se pomeri naglo.

- Dobro jutro… - izgovaram tiše nego što sam nameravao.

Prvih nekoliko trenutaka čini se kao da u vreći nema nikoga. A onda se platno pomeri, rajsfešlus poče da se otvara i, nazjad, pojavi se lice.

Bio je to muškarac srednjih godina, sa urednom bradom i očima u kojima je bilo više života nego što bi se očekivalo od beskućnika. U njegovom pogledu bilo je snage, ali i haosa; nečega što se slomilo, ali se nije sasvim predalo.

Pružam mu novčanicu, skromnu, ali dovoljnu da kupi kafu i pecivo.

- Za doručak… da se ugrejete - kažem.

On povija ruku, odsečno, čak prerano, kao da me prekida.

- Ne treba, gospodine. - Glas mu je neočekivano jasan. – Imam ja svoj posao. Vidite… - pokazuje glavom na sakupljene flaše.

Izgledalo je kao kada vam neko pokazuje slike koje je naslikao, knjige koje je napisao, dela u kojima on vidi svoj doprinos svetu. U tom pogledu je jasno pisalo: “Nemojte da mi oduzimate ovo malo nečega što sam sam stekao”.

Zatvara rajsfešlus brzinom koja mi liči na prekor i ponovo se zavlači u svoj improvizovani dom. To je pokret čoveka koji zna da toplota koju sam za sebe stvara traje vrlo kratko, pa ne želi da je troši uzalud.

Ostajem tako da stojim, sa novčanicom u ruci, shvatajući da i davanje ponekad može da izgleda kao oholost, skrivena, tiha, ona koju ni mi sami ne priznajemo. On, koji spava na betonu, pokazao mi je granicu koju nisam želeo odmah da vidim i koju je bilo zabranjeno preći. Bila je to međa časti.

Кrećem polako dalje i osećam kako u meni raste neka neobična mešavina divljenja i povređenosti. Divio sam mu se jer je odbio da primi ono što bi mnogi rado uzeli, iako sam, makar i na trenutak, to odbijanje doživeo kao ličnu uvredu. A zapravo je to bio njegov dar meni. Njime mi je pokazao da nije sve u pukom opstanku i da je nekada preživljavanje manje važno od ponosa koji čovek nosi u sebi; da svako od nas vuče svoj tovar ispražnjenih flaša, samo što je nečiji vidljiv, a nečiji ne. Neki ih guraju pred sobom, a neki skrivaju u grudima. Sve su to naše male priče i borbe, naši pokušaji da opravdamo sebe pred svetom.

Nastavljam, ali osećam da mi je korak sada drugačiji. Кao da je neko usporio vreme oko mene. Glasovi sa obližnjeg božićnog vašara zvuče mi udaljenije, a mirise kuvanog vina, cimeta i kestena gotovo i ne osećam.

Ne, nije najgore kada čovek padne, nego kada poveruje da je pad njegovo jedino lice. Čovek iz vreće nije pao, već je samo stao na raskrsnicu na kojoj se mnogi od nas ne bi snašli. Кo zna, možda je on u toj vreći spavao mirnije nego mnogi od nas, razbaškareni u svojim toplim posteljama, jer nije izdao sebe. On zna da je dostojanstvo tvrđava koja se mora braniti, jer je poslednja za koju se živi.