Dragan Jakovljević: O slobodi, dostojanstvu i tihom zbrajanju

Postoje neki dani koji ne pitaju za planove, ambicije, ni rokove. Dolaze s tišinom u kojoj je sve što smo proživeli, prećutali, prešli i poneli sa sobom. Praznični dani i oni posle njih, u svom spoljašnjem sjaju, u svojim svetlima i običajima, često probude u čoveku upravo tu tišinu, u kojoj on sam sa sobom podvlači crtu ispod onog što zove životom.

Nema tu preciznih kolona, ni savršenog balansa. Ima samo potrebe da se zastane i da se, makar nakratko, pogleda u pravcu iz kog smo došli, kako bismo razumeli sebe, svoj put i cenu svega što danas jesmo.

Kod mene to ne dolazi po pozivu, niti kao svesna odluka, već više kao neki unutrašnji šapat. Nešto u meni krene da sabira, spontano, tiho, bez potrebe da išta objasni. U tom sabiranju, ovih dana, zatekli su me jedna misao i jedno pitanje koje se najpre činilo slučajnim, a onda duboko potrebnim: mogu li da se setim nečeg velikog, što sam u životu "postigao“, a da to u stvari nije bilo moje? Da li je neko drugi, umesto mene, učinio nešto veliko, a zasluge pripisao meni?

Tražio sam tu stvar u sebi, u svojim bližnjima, u ljudima oko mene i nisam pronašao ništa. Nije bilo takvih lažnih pobeda. Osim roditelja u ranom detinjstvu, niko nije gradio moj život umesto mene, niti sam ikada živeo na tuđim plećima. To saznanje nije skopčano sa ponosom, u smislu gordosti, već ima umirujuće svojstvo. Donosi osećaj tihe sigurnosti da se sve odigravalo baš onako kako je trebalo, sa svim usponima i padovima, ali je bilo u mojim rukama.

U toj misli, rodila se i jedna druga, dublja. Nepripadanje nijednoj političkoj opciji, nijednoj interesnoj grupi, nijednom mehanizmu koji prodaje pripadnost u zamenu za sigurnost, postalo mi je jasan izvor slobode koju sam ponekad uzimao zdravo za gotovo. Biti politički neutralan ne znači biti pasivan, naprotiv. To znači imati pravo na punu, nepristrasnu kritiku, bez straha i kalkulacije. Znači ne dugovati ništa nikome i znati da je ono što si postigao tvoje, a ne rezultat partijske lojalnosti, prijateljskih veza ili kompromisa sa savešću.

Zahvalan sam svojim roditeljima na tom ne toliko vidljivom, ali neprocenjivo vrednom nasleđu. Naučili su nas da čista savest i miran san vrede više od funkcije, stana ili sigurnog posla dobijenih „preko veze“; da se dostojanstvo ne kupuje, već čuva; da sloboda počinje onda kada prestaneš da tražiš odobrenje.

Ponekad se pitam na šta bih danas bio ponosan da me je zaposlila neka partija, da mi je neko „sredio“ posao, karijeru, položaj... Na svoje ćutanje? Na poslušnost? Na to što sam prihvatio da budem deo mašinerije koja vrti ljude, ali ne menja svet? Ne znam... Ali srećan sam što to pitanje ostaje hipotetičko.

Ne mislim da sam u životu postigao nešto grandiozno. Nisam menjao tok istorije, niti pisao onu vrstu knjiga koja iz temelja može da promeni čoveka. Nisam sagradio mostove, niti vodio narode, ali sam postao ono što sam želeo da budem, a to je nešto što se ne meri ni funkcijama, ni priznanjima, ni novcem.

Zahvalan sam Bogu i roditeljima, ali i sebi, što sam u trenucima kada je bilo najlakše ili najunosnije kleknuti, izabrao da ustanem; što sam, kada sam mogao da pristanem, odlučio da se borim; što sam razumeo da sloboda nije poklon, već osvajanje, ono svakodnevno, tiho, često nevidljivo, ali duboko lično.

Danas znam, jasnije nego ranije, da se oslobađa samo onaj ko se usudi. Nema oslobodilaca, niti spasilaca. Postoje samo trenuci u kojima odlučiš da budeš ono što jesi, pa makar to tražilo hodanje težim putem. Sloboda nije vika, nije zastava, nije parola, već pogled u ogledalo, u kojem vidiš sebe bez dugova, i bez potrebe za izvinjenje što si svoj.

Sloboda je i kada opraštaš, ne zato što neko zaslužuje oproštaj, nego zato što ti zaslužuješ mir; kada voliš, a ne tražiš ništa zauzvrat; kada daješ, a ne računaš i ne pitaš šta ti imaš od toga.

U ovom svetu koji nas svakodnevno ubeđuje da pripadnost znači sigurnost, a poslušnost uspeh, najveći luksuz je biti slobodan i živeti u miru, u čestitosti, u stavu da ne moraš, ali hoćeš; da možeš, ali biraš drugačije; da si sam, ali nisi samotan; da si svoj, ali ne i bezosećajan.

Sloboda počinje tamo gde prestane potreba da te iko drugi definiše. Ako išta naučimo iz tišine ovih dana, neka to bude da vredi ostati uspravan, makar i sam, ako znaš da si time ostao čovek.