Dragan Jakovljević: PORUKA

Uvek sam verovala da kraj svakog sveta počinje bučno, a završava se potpunim rasulom. Ali sada znam da ima svetova koji, kao stare kuće, počinju da se raspadaju najpre jedva čujnim pucketanjem, da bi se tek kasnije otvorile pukotine na zidovima. I tako, niko ne zna tačno kada je sve počelo.

Tog popodneva, bila sam sasvim obična ja. Skupljala sam mrvice hleba sa stolnjaka, starog i prastarog, ali meni dragog, jer izgleda nekako domaće kada sunce uđe kroz prozor i spusti se na sto. Ranko je pričao nešto preko telefona, o kvaru na našem automobilu i o svom poslu i čudio se kako ljudi koji najmanje znaju, govore najviše. Bila sam u onom miru koji žena stekne tek u nekim zrelim godinama života, kada zna gde je, ko je kraj nje i kada se više ne pita svake večeri šta će biti sutra.

Telefon se u jednom trenutku oglasio kratkm trzajem, što je značilo da mi je stigla poruka. Jedan kratki signal i ništa više. Ali, ponekad život može da se zaustavi i u tako malom trzaju.

U poruci nije bilo reči. Na nanizanim fotografijama u prvom planu su bili Ranko i neka mlađa žena, meni nepoznata, prislonjena uz njega kao neko ko veruje da na to ima pravo. On je nasmejan, ne od srca, ali dovoljno da ta srdačnost zaboli. Njena kosa prelazi mu preko ramena, dok se gledaju, pogledima zaljubljenih ljudi.

Gledala sam dugo te scene i osetila kako u meni preti da pukne neka nit koja je dugo bila zategnuta. Nije mi bilo do proveravanja istine, koliko sopstvene slabosti. I, na tom ispitu sam pala. Do tada nisam znala šta je strah od izdaje, jer sam mislila da, kad voliš, treba i da veruješ, iako sam slušala o tome kako je kod velikih ljubavi taj strah najveći. Jer, šta ako je sve što imaš i što toliko voliš, samo iluzija?

Ranko se na vratima kuhinje pojavio brišući ruke o peškir. Nasmešio se, sasvim obično, onako kako se smeše ljudi koji ne slute da je njihov život upravo postao predmet sumnji.

„Šta ćemo za večeru?“, upitao je.

Ta rečenica, potpuno rutinska i jednostavna, u tom trenutku me je zabolela više nego sve fotografije zajedno. O kakvoj večeri govori, kad se sve u meni komešalo i grizlo samo sebe? Nisam mu ništa odgovorila. Osetila sam kako između nas raste jedan potpuno pust prostor koji niko ne vidi, ali koji se širi kao voda iz hladne, nabujale reke.

Narednih dana Ranko je pričao o svakodnevnim, životnim temama, a ja sam ćutala, ne pitajući ništa. Bojala sam se njegovog odgovora i istine koja će mi se stropoštati na leđa i smrviti me svojom težinom.

Možda najveća slabost čoveka i jeste to što se zapravo ne boji laži, nego potvrde svojih strahova, zato što je laž često uteha i olakšanje, poput zavoja na rani ili senke pod kojom možemo da se sakrijemo. Istina, pak, uvek razobličava i ne udara najteže tamo gde smo slabi, već tamo gde smo se nadali da nismo.

U toj tišini između osećanja i priznanja, rađa se i raste bol, iz samog prepoznavanja, kada vidiš da se ono najgore što si slutio ipak dogodilo. Kažu da čovek ne strada zato što ne zna, već upravo zato što zna, ali se pravi da ne zna. Tako između laži koju grli i istine koje se boji, on gubi sebe, nesvestan da istina nije ta koja ubija laž, već da je to tišina, i da nije smrt ono što nas prestraši, nego život ogoljen od iluzije.

U toj borbi između srca koje oseća i uma koji poriče, čovek polako iščezava. Njegov greh nije to što je znao, nego to što nije imao hrabrosti da prizna.

Tako sam jednog jutra spakovala svoje stvari i otišla bez reči, bez bilo kakvog objašnjenja. Ranko nije znao gde sam, nisam mu odgovarala na pozive i poruke. Mislila sam da mu je razlog mog odlaska jasan i da shvata da je srce već reklo sve i izgubilo. Naš dom sam napustila kao da previjam ranu, brzo, da manje peče.

Podnela sam zahtev za razvod verujući da tako čuvam svoje dostojanstvo. Kasnije sam, međutim, shvatila, da je dostojanstvo bilo samo drugi naziv za povređeni ponos.

U hodniku ispred sudnice ljudi su čekali kraj svojih ljubavi, kao da čekaju pregled u bolnici, kada svi osećaju da im je teško, ali se prave da nije. Ranko je sedeo na kraju hodnika i gledao u vrhove svojih cipela. Izgledao je kao čovek koji traži spasonosnu reč koju je ispustio i koja se nekud otkotrljala.

U trenutku kada je podigao glavu i ugledao me, sa drugog kraja hodnika čula sam poluglasno dozivanje. Okrenula sam se i ispred sebe ugledala sredovečnu ženu prijatnog izgleda, dobroćudnog, ali zabrinutog lica.

Zadihana, ruku sklopljenih kao da se moli, približila mi se i rekla:

„Sve sam čula, ali se nadam da nisam stigla prekasno. Vaš muž nije to što mislite…”, rekla je i zastala.

Pokušala sam da u njoj prepoznam osobu sa fotografije, ali mi nije uspelo. To nije bila ona.

“Znate, moj sin, tinejdžer, ponekad voli da eksperimentiše veštačkom inteligencijom, tako što spaja nepoznate ljude…”, nastavila je, s nelagodom u glasu.

“Preuzme nečije fotografiju sa interneta i tako… ostalo već znate. Žao mi je što ste bili žrtve, ali vam obećavam da se to neće ponoviti. Oprostite nam, ako ikako možete!”

Stajala sam potpuno nema. Nisam znala šta da kažem i, dok sam se pribrala, žena je već otišla.

Polako sam prišla Ranku, kao grešnik koji je samog sebe osudio.

„Pogrešila sam…”, jedino je što sam uspela da izgovorim.

Pogledao me je očima čoveka koji je video život izbliza i znao da ljudi greše i kada najviše vole. Stavio je svoju ruku na moju, bez osude ili bilo kakvog trijumfa. U tom stisku osetila sam tihu potvrdu da sam mu važna čak i kada sam slaba i grešna.

„Trebalo je da mi veruješ”, odgovorio je kratko.

Vratili smo se kući ruku pod ruku i sve je izgledalo kao ranije, ali ja više nisam bila ista. Shvatila sam da ljubav ne može da nestane zbog jedne sumnje i da treba živeti pažljivije, bez nerazjašnjenih tišina i nemih uzdaha. 

Kad danas vidim Ranka kako se smeje, u meni se javi tiha zahvalnost što nismo sve izgubili, a mogli smo. Zahvalna sam jer sam postala bogatija za saznanje da nije hrabrost ne posumnjati, već priznati sebi da si posumnjao i krenuti dalje, bez nelagode zbog svojih misli. Zahvalna sam i zbog povratka sebi, ženi koja je nastavila da veruje i voli, iako je jednom poklekla pred strahom.

Ali možda je najveća dragocenost kojom sam darovana, nauk da se čovek boji onoga što u sebi već zna, ali ne želi da izgovori. Čini mu se da izgovaranjem strah postaje stvarniji; kao da potvrda uništava poslednju nadu da možda ipak nije tako. Ipak, istina je da nije laž ono što čoveka ruši, jer je ona samo most preko ponora. Ruši ga trenutak kada shvati da se put preko tog mosta ne nastavlja, jer taj pravac ne vodi nikuda.