Dragan Jakovljević: Kuda vodi trijumf trivijalnosti na društvenim mrežama

U digitalnom prostoru društenih mreža nije nužno najgledanije ono što je vredno, već ono što je najglasnije, najbrže i najlakše za konzumaciju. Sto prepun hrane ili montirani geg prenose poruku u sekundi. Društvo koje češće bira trivijalnu zabavu umesto edukativnih sadržaja, pre ili kasnije počinje da donosi odluke bez znanja, a to je cena koju svi plaćamo.

U digitalnoj areni društvenih mreža odvija se tiha, ali uporna borba između dve vrste sadržaja: one koja informiše i edukuje i one druge, čiji autori imaju ambiciju da zabave posmatrače po svaku cenu. Na jednoj strani su edukativni materijali – stručne analize, popularno-naučni klipovi, objašnjenja društvenih pojava, umetnosti ili istorije. Na drugoj, pak, dominiraju stolovi prepuni hrane, montirani gegovi, trivijalne šale, snimci članova porodice u ponižavajućim situacijama zarad pregleda, kao i armija samoproglašenih „stručnjaka“ za zdravlje, finansije, psihologiju i sve ostalo. Pitanje je: zašto prva kategorija uvek ostaje u senci druge?

Društvene mreže funkcionišu na principu zadržavanja pažnje. Algoritmi favorizuju sadržaj koji izaziva brzu reakciju – smeh, šok, zgražavanje, zavist ili radoznalost. Edukativni sadržaj, međutim, zahteva vreme, koncentraciju i intelektualni napor. On ne nudi instant gratifikaciju, već traži proces razumevanja, zbog čega spor i promišljen sadržaj gotovo uvek gubi trku sa brzim i površnim.

Savremeni korisnici navikli su na kratke formate – klipove od 15 do 60 sekundi. U takvom formatu teško je objasniti složene društvene, naučne ili istorijske teme bez banalizacije. Edukativni autori često su primorani da pojednostavljuju sadržaj do granice trivijalnosti, ili da ostanu neprimećeni.

Istovremeno, trivijalni sadržaji su savršeno prilagođeni toj formi. Sto prepun hrane ili montirani geg prenose poruku u sekundi. Nema konteksta, nema potrebe za razmišljanjem – samo brza konzumacija i sledeći klip.

Poseban problem predstavljaju tzv. influenseri i kvazisavetnici. Bez formalnog obrazovanja ili stručnosti, oni nude savete o mentalnom zdravlju, investiranju ili ishrani, često upakovane u dopadljiv, samouveren ton. Takav sadržaj je lak za razumevanje, daje iluziju kontrole i brzog rešenja. Edukativni sadržaj, nasuprot tome, često uključuje nijanse, ograničenja i nesigurnosti, a to je manje atraktivno u svetu u kojem se traže jasne, jednostavne poruke.

Jedan od najproblematičnijih trendova jeste eksploatacija bliskih osoba radi lajkova – snimanje baka, roditelja ili partnera u ponižavajućim situacijama. Ovakav sadržaj funkcioniše jer kombinuje humor, šok i emocionalnu vezu. Međutim, on normalizuje nepoštovanje i instrumentalizaciju privatnosti zarad digitalne "popularnosti". Kada takvi klipovi postanu viralni, šalje se poruka da je granica dostojanstva fleksibilna ako donosi preglede.

Dominacija lakog i trivijalnog sadržaja ima dugoročne posledice, kao što su:

• Površnost diskursa – kompleksne teme se svode na slogane.

• Relativizacija stručnosti – znanje postaje ravnopravno sa neznanjem.

• Normalizacija manipulacije – emocija nadjačava činjenicu.

• Pad poverenja u institucije – jer se „stručnjaci sa mreža“ doživljavaju kao bliži i iskreniji.

Društvene mreže nisu same po sebi problem. One su ogledalo kolektiva, ali i struktura koje podstiču određene obrasce ponašanja. Kada sistem nagrađuje površnost, ona postaje norma.

Promena ovakvog stanja zahteva višeslojni pristup: medijsku pismenost, odgovornije algoritamske politike, ali i lični izbor korisnika. Svaki pregled, lajk i deljenje jeste glas u korist određenog tipa sadržaja. Edukativni sadržaji neće nestati, ali će ostati u nišama dok god dominira kultura brze potrošnje. Kritički odnos prema onome što gledamo postaje oblik digitalne odgovornosti. Konačno, pitanje nije samo zašto je trivijalno popularnije, već šta kao društvo biramo da nagradimo.

U digitalnom prostoru ne pobeđuje nužno ono što je vredno, već ono što je najglasnije, najbrže i najlakše za konzumaciju. Međutim, popularnost nije isto što i vrednost, niti broj pregleda predstavlja meru društvene koristi.

Ako algoritmi podstiču površnost, a publika je nagrađuje, onda problem nije samo tehnološki, već kulturni. Edukativni sadržaji nisu manje važni zato što su manje praćeni; naprotiv, njihova relativna nepopularnost govori o krizi prioriteta u javnom prostoru. Mudrost u takvom okruženju ne ogleda se u tome da se nadmećemo sa trivijalnošću njenim sredstvima, već da svesno biramo kvalitet, čak i kada on zahteva vreme i napor. Jer, društvo koje stalno bira zabavu umesto edukacije, pre ili kasnije počinje da donosi odluke bez znanja, a to je cena koju svi plaćamo.