Dragan Jakovljević: Dva lica istog Balkana

U stanu s visokim plafonima i starim, pomalo škripavim parketom, gde se svaki korak čuje i podseća na setni šapat vremena, sastaju se dve drugarice iz studentskih dana. Ja im se ponekad pridružim, kada me put nanese u srpsku prestonicu i obaveze dozvole da umaknem na sat ili dva. Kroz prozor dopiru svetle boje jeseni koje, kao i sećanje, umeju da greju.

Na stolu porcelanski servis za kafu s plavim ivicama, miriše na detinjstvo i subotnja jutra provedena u gostima kod rodbine. U vazduhu miris pržene kafe i niz neodređenih osećanja što kolaju između obrisa prošlosti, čežnje za minulim i prihvatanja sadašnjosti.

Tanja ima blag pogled žene koja je mnogo učila, obrazovala se i malo govorila o sebi. Ona je više od onih koje se naslone na svoj dlan i pažljivo slušaju druge, pa im lice poprimi ozbiljne crte. Ponekad spomene kako se teško dolazi do klijenata i kako neki na psihoterapiju dolaze samo u večernjim satima, da ih neko ne prepozna.

Sanja, pak, u svilenom kućnom ogrtaču i s gustim, raspuštenim uvojcima, izgleda kao da je sišla sa neke orijentalne slike. Gleda u Tanju s razumevanjem koje ne dolazi iz pročitanih knjiga, već iz kazanih, nagoveštenih i prećutanih istina koje godinama upija iz tuđih pogleda i polurečenica, dok im gleda u šolju. Od toga živi.

- Ljudi ne traže istinu, Tanja. Očekuju da im kažeš da im se ništa loše neće desiti, da će ih neko voleti i da ne zaborave kako im zvuči ime kada ga neko izgovori s nežnošću – kaže.

Njena šolja je okrenuta naopako, talog se već hladi. Malo dalje, na komodi leži rokovnik, pažljivo zatvoren, kao knjiga sa previše istina koje bi mogle da iznenade, pa i zabole. Tamo se kriju datumi, satnice, tuđa pitanja i nade, ali Sanja o tome retko priča.

Znam da taj rokovnik sklanja pred svaki Tanjih dolazak, jer ne želi da joj staje na muku. Ne spominje da posla ima na pretek, da svake treće godine kupuje po jedan stan, niti da letuje i zimuje gde joj duša poželi. To znam samo ja.

Posmatram ih i vidim u njima dve strane istog Balkana: jednu obrazovanu, temeljnu i samodisciplinovanu, i jednu intuitivnu, lepršavu i teško objašnjivu. Obe su autentične, svoje i ranjive.

Razgovor klizi s teme na temu, kao reka koja menja svoj tok bez najave, pa dotičemo prošlost i sećanja se kao senke rastežu pred sumrak. Smejemo se dogodovštinama iz studentskih dana, kada smo svi verovali da biti uspešan znači mnogo znati i da to znanje uvek ima težinu.

Dok kafena pena lagano klizi niz ivicu šoljice, postaje mi jasno zašto su njih dve i posle toliko godina ostale prijateljice. Nije ih vezala međusobna sličnost, jer nje gotovo da nema, već razlike kojih su oduvek bile svesne. One ih obogaćuju i donose razumevanje. Ta vrsta odanosti ljudima na Balkanu često znači više nego ljubav. Katkad je i najvažnija.

**

Dragi prijatelji, ukoliko vam se dopala moja nova priča, slobodno je podelite je sa svojim prijateljima, ostavite komentar (ovde ili na Fejsbuku) ili neki od ponuđenih emotikona. Svaka interakcija te vrste povećava vidljivost objava i čini ih dostupnijim ostalim ljubiteljima pisane reči. Hvala! :)