Dragan Jakovljević: Mržnja je maska za strah od istine o sebi

Kad god čujem kako neko mrzi Srbe, Hrvate ili nekog trećeg, shvatim da taj čovek nije svestan da zapravo mrzi neke, njemu potpuno nepoznate, novorođene ljude, jer veći deo populacije tih zemalja danas čine oni koji početkom devedesetih nisu bili ni rođeni, ili su bili deca, bez ikakvih dodirnih tačaka sa ratom koji je tada vođen. Ali mrzitelji, nažalost, ostaju zarobljenici vremena u kojem su se mentalno zaustavili, jer pripadaju onom soju kome je mržnja potrebna, kao hrana, da bi živeo. Na to su ih vlasti, putem svojih medija i školskih programa, navikavale.

A zapravo, mržnja je ta koja ih polako nagriza i na kraju im presudi. Čitav život provedu u imaginarnoj mržnji prema nepoznatima, slušajući govore ili muziku domaće fukare koja je raspiruje zarad lake zarade i tako, umesto da svoj vek prožive u zadovoljstvima i miru sa sobom i drugima, završe ga kao nesrećni ljudi.

Ponekad je mržnja tiha, uvučena u svakodnevicu, u šalu koja tobože "nije zlonamerna", u pogled pun podozrivosti, u ćutanje kada bi trebalo progovoriti. Takva, prikrivena, ona se prenosi - kroz priče za stolom, kroz rečenice koje deca upijaju dok još ne razumeju težinu reči. I tako, iz generacije u generaciju, seje se seme mržnje, podela, razdora, koje i ne zna zašto klija.

Mržnja je u svojoj suštini samo maska za strah od drugog, drugačijeg, često nepoznatog, a u krajnjoj liniji od istine o sebi. Ljudima je lakše da upiru prstom u druge nego da pogledaju u ogledalo i zapitaju se: "Šta u meni stvara toliku potrebu da nekog mrzim?". Odgovor na to pitanje često zna da zaboli više nego ijedna rana nanesena spolja.

Postoje i druge, suptilnije mržnje, koje se ne prepoznaju odmah. Mržnja prema “dođošima”, sopstvenom neuspehu i tuđem uspehu; prema promenama koje nas podsećaju da vreme prolazi; prema svetu koji više nije onakav kakvim bismo ga želeli. Sve su to oblici istog otrova, ponekad razblaženog samo da bi se lakše progutao.

Danas se mržnja širi kroz komentare, kroz društvene mreže, kroz podrugljiv osmeh, malicioznost, ironiju… Postaje navika, poput loše hrane, za koju svako zna da je štetna, ali malo ko ume da prestane da se njome hrani. Ovaj otrov pije se u nadi da će drugi od njega umreti i, što je duže u čoveku, to ga više izjeda, do te mere da više ne prepoznaje ni svet, ni sebe u njemu.

Zato nije čudo što su mnogi od nas danas umorni i razočarani. Nose u sebi težinu emocija koje nikada nisu bile izvorno njihove, već su ih nasledili, naučili, usvojili kao deo svog identiteta. Kao da su ponosni na te svoje rane, umesto na dobrotu ili svoja postignuća.

Istinska snaga, kažu, nije u tome da prezireš, već da razumeš: nije u tome da se osvetiš, već da oprostiš, jer oprost ne oslobađa drugoga, već tebe. Samo čovek koji ume da gleda bez predrasuda i da voli bez interesa, može reći da zaista živi, dok svi ostali samo preživljavaju, u beskrajnom ponavljanju tuđih zabluda.

Neko je odavno rekao: “Onaj ko te natera da ga mrziš, već te je pobedio", jer je time postao gospodar tvog mira, misli i tvojih noći bez sna. Čovek koji želi da bude slobodan, mora najpre da nauči da se oslobodi mržnje. Zato sve one imaju isto odredište, koje se zove zaborav. Narodi se mire, granice se menjaju i na kraju ništa ne ostane od onih koji su svoj život potrošili na dokazivanje da su bolji od drugih. Možda je, ipak, njihova najveća tragedija u tome što mrzeći druge nikada nisu naučili da vole sebe.

Ironija života je u tome što čovek koji mrzi, misli da čuva svoje dostojanstvo, a zapravo ga gubi svakim novim izlivom zlobe. Mržnja ga čini robom, koji veoma teško uviđa da je ljubav ta koja, ma koliko je smatrao slabošću, jedina može da ga oslobodi ropstva.