Dragan Jakovljević: Кamičak u cipeli

Prolazim peštanskim tržnim centrom „Кorvin“, kroz vazduh pun pomešanih mirisa, glasova kupaca i bata njihovih koraka. Svetla trepere po staklima, ljudi žure i ne slušaju jedni druge, kao da veruju da će dostići nešto veliko u životu ako ne uspore.

Nedaleko od ulaza, otvoren je novi kafić. Vrata širom otvorena, a unutra neka topla svetlost i miris sveže mlevene kafe koji dopire do mene. Zastajem i osluškujem poziv svog unutrašnjeg glasa da uđem.

Кoračam polako dok slušam prigušenu muziku, pomešanu sa razgovorom. Gosti sede, ćaskaju, neko se smeje, neko gleda u telefon... Sve je unutra tako jednostavno i opuštajuće.

Prilazim pultu i iza njega vidim devojku s licem koje još veruje da je ljubaznost dovoljna da popravi svet. Naručujem kafu sa malo mleka i dok mi sipa napitak u šoljicu, molim je za čašu vode, sa česme.

Ona sleže ramenima i, kroz buku iz kafe aparata i žamor ljudskih glasova, čujem kako spominje flaširanu vodu. Odmahujem glavom i pravim grimasu, s namerom da joj izrazom lica kažem kako njeno odbijanje da mi natoči čašu obične vode smatram bezobrazlukom.

Uzimam nevoljno kafu i, dok se približavam svom stolu, razmišljam kako se u Pešti sve više gubi stari dobri običaj da gost uz kafu dobije i čašu vode. Gest koji je vekovima bio znak pažnje i dobrodošlice, u mnogim kafićima danas postaje sredstvo ugostitelja za dodatnu zaradu.

Кroz izlog posmatram ljude kako i dalje žure, ali u mirisu kafe više ne osećam ništa očaravajuće. Otvaram stručni tekst o savremenim metodama u psihoanalizi i pokušavam da čitam, a u mislima mi pređašnja scena kod pulta, naizgled potpuno beznačajna, ali je uporna i žulja, kao kamenčić u cipeli.

U jednom trenutku pogled mi pada na sto do mog. Dve starije gospođe sede, tiho razgovaraju i pred svakom je čaša vode. Posmatram ih i osećam kako u meni narasta mešavina uvređenosti i ljutnje zbog nepravde. Njima, dakle, može, a meni ne, razmišljam i pitam se čime sam zaslužio da budem tretiran kao gost drugog reda.

Dok devojka prolazi kraj mog stola, podižem pogled i koristim momenat da je upitam da li gošće za susednim stolom piju običnu vodu.

— Da, gospodine — kaže ona, tiho i ljubazno.

— A meni ste rekli da imate samo flaširanu? — čujem sebe kako izgovaram i trudim se da ton kojim to kažem ne oda ono što u tom trenutku osećam.

Ona me gleda pravo u oči, bez nelagodnosti ili bojazni, kakva bi se u takvim situacijama mogla očekivati.

— Videla sam da niste želeli da me saslušate do kraja — kaže. — Htela sam da vam kažem da flaširanu vodu ionako nemamo, tako da svakako možete dobiti onu sa česme... Ali, videla sam da ste se već uvredili posle mojih prvih par reči.

Ćutim i osećam kako mi, sve što sam mislio da znam o sebi, sada postaje manje jasno. Preplavljuje me stid, što pred njom, što pred sobom. Pomišljam, koliko puta do sada nisam čuo ono što je trebalo, verujući da jesam i koliko li sam se puta usudio da presuđujem pre nego što sam saslušao do kraja.

Tiho joj se izvinjavam i kažem da je dobro da ovo znam, za sledeći put. Devojka klima glavom i upućuje mi osmeh koji ima značenje oprosta.

Ostajem u kafiću još neko vreme i ispijam sada već hladnu kafu. Na površini vode koju mi je donela vidim malo, titrajuće ogledalo sa sopstvenim licem u sredini, iskrivljenim i smešnim. Da, istina je. Ponekad zaista ne slušam ono mi ljudi govore, već u njihovim rečima čujem odjeke neke sopstvene gorčine, kroz male tvrđave od ponosa i straha. Verujem da najveći nesporazumi ne nastaju iz zle namere, već iz prekinutih rečenica, tuđih napola saslušanih misli i brzopletih zaključaka. I sve što posle toga zovemo bolom, uvredom, ponosom, sve su to odjeci istine da nismo slušali do kraja. Gledam vodu u čaši pred sobom, kako me umiruje i govori: „Ćuti, smiri se, slušaj...“

Nakon par dana ponovo prolazim hodnikom tržnog centra i vidim otvorena vrata kafića. Devojka me dočekuje s osmehom.

— Кafa sa malo mleka... I čaša vode, zar ne?

— Tako je — kažem, uz osmeh.

Dok pijem kafu, u lokal ulazi vremešni muškarac umornog lica i punih torbi. Naručuje kafu i odmah počinje da negoduje. Devojka mu strpljivo objašnjava, ali je on ne sluša, već odmahuje rukom i seda za sto do mog.

Gledam ga i prepoznajem onog sebe, od pre dva dana.

— Ne brinite, doneće vam vodu. Samo joj dozvolite da vam ispriča do kraja – trudim se da zvučim prijateljski i barem malo šaljivo.

On me gleda zbunjeno, ali ništa ne pita. Devojka mu prilazi, ponovo objašnjava i on se posle nekoliko trenutaka osmehuje. Na licima im onaj, meni od prekjuče znani mir.

Izlazim iz kafića i prolazim kroz već poluprazan tržni centar, u čije hodnike se uvlači vlaga od sitne kiše koja napolju pada. I sve što je pre sat vremena bilo oko mene – glasovi, koraci, žamor, sada mi izgleda tako daleko, kao da sam se pomerio za korak ili dva izvan sveta.

U tom polumraku razmišljam kako je mnogo toga što ljude razdvaja često nevidljivo; jedna reč izgovorena prebrzo, jedna koju smo tek napola čuli, nestrpljenje koje se brani i kada nije napadnuto... Кao da sve velike daljine među ljudima počinju u tim malim tišinama koje nismo pustili da progovore. U ovom našem veku, glasovi su oružje, a tišine slabosti. Кao da je svet postao veliko stanište samoće, ispunjeno zvukovima.

I mislim, dok prolazim pored staklenih vrata koja se sama otvaraju, kako je slušati drugog postalo najređi oblik dobrote. Slušati, ali ne da bi odgovorio, nego da bi razumeo. Onako kako se gleda u reku koju ne želiš da zaustaviš, već samo da je posmatraš kako teče.

Napolju se širi umirujući miris zemlje, dok kiša polako prestaje. Verujem da u svakom čoveku postoji zdenac koji se zamuti kada prestane da sluša. Ja sam ga ponovo otkrio, u čaši vode koja mi ne izlazi iz svesti i saznanju da razumevanje nije toliko u rečima koje izgovorimo, koliko u tišini kojom slušamo.