Dragan Jakovljević: Zvuci nekih jutara

(Odlomak iz romana u nastajanju)

Tek u nekom zrelom dobu shvatimo da se život ne sastoji od događaja, kako nas uče biografije i kalendari, već od nevidljivih pomeranja duše, od tihih prelaza u kojima nešto prestaje da bude naše, a nešto drugo još nije postalo. Ako bismo život sveli na jednu reč, možda bi mu najbolje pristajo rastanak, ali kao stanje, kao trajno kretanje iz jednog oblika postojanja u drugi.

Čovek ne počinje da se rastaje kada prvi put ode, već kada shvati da ništa ne ostaje isto. To saznanje ne dolazi u obliku misli, nego osećaja – kratkog, oštrog bola koji se javi bez upozorenja, možda dok gleda kako se dan gasi iza brda ili dok primećuje kako se više ne raduje nečemu čemu se nekada radovao. Tada počinje unutrašnja seoba: napuštanje jednog „ja“ i preseljenje u drugo, još nepoznato.

Detinjstvo je naša prva domovina i valjda se zato ne napušta bez rana. U njemu je sve apsolutno: i ljubav, i strah, i sreća i bol. Tamo su emocije čiste, nefiltrirane razumom. Kada odemo iz detinjstva, ne odlazimo zato što to želimo, već što u njemu više ne možemo da ostanemo. Svet nas gura napred, a mi se okrećemo unazad, zbunjeni, s nejasnim osećajem da ostavljamo nešto što nikada više nećemo umeti da prizovemo u njegovom punom obliku.

Ostavljeno rodno mesto u čoveku ostaje da živi kao mit i nema mnogo veze sa geografskom tačkom. Živi u nama čak i kada se promeni do neprepoznatljivosti, jer se čovek ne vezuje za zgrade i ulice, već za vreme u kojem je u njima postojao. Kada se vraćamo, ne vraćamo se prostoru, već sebi, onakvim kakvi smo nekada bili. Ta vrsta povratka je uvek bolna, jer znamo da nije moguća.

Ljudi ulaze u naše živote s obećanjem da će trajati, čak i kada to ne izgovaraju. Prijateljstva iz mladosti nose u sebi uverenje da će postojati zauvek, jer još ne znamo da „zauvek“ ne postoji kao vreme, već samo kao intenzitet. Kada se ta prijateljstva rasplinu, ne boli samo njihov odlazak, već i saznanje da se i mi menjamo, da više nismo ona ista osoba, koja ih je mogla voleti na taj način.

Prve ljubavi su najteže upravo zato što dolaze pre razumevanja. One nas oblikuju dok još nemamo moć da ih objasnimo. Kada se završe, ostavljaju iza sebe tišinu koja dugo traje. Ne tugujemo samo za osobom, već za sobom kakvi smo bili dok smo voleli bez zadrške, bez kalkulacije, bez straha od gubitka. Svaka naredna ljubav nosi u sebi oprez, kao senku prethodnog rastanka.

Roditelji su naši prvi svedoci. Dok su živi, naše postojanje ima koren, a kada odu, postajemo bića bez početka. Njihov odlazak ne znači samo gubitak ljubavi, već i ogledala u kojem smo mogli da vidimo ko smo bili. Sa njima nestaje jedan jezik, jedna priča o nama koju niko drugi ne ume da ispriča. Tada shvatamo da smo ostali sami sa sopstvenim sećanjima i da je ta vrsta odgovornosti najveća.

Deca svoje roditelje uče najplemenitijem obliku rastanka. Čovek ih voli tako što ih priprema da odu, pa je svaki njihov korak ka samostalnosti mala pobeda i mala rana. U tom paradoksu roditeljstva leži možda najčistija filozofija života: voleti nekoga znači radovati se njegovom odlasku, iako ti srce ostaje praznije.

Partneri su naši saputnici kroz jedan deo puta. Nekada hodamo zajedno do kraja, a nekada se razdvojimo na raskrsnici koju nismo umeli da prepoznamo na vreme. Postoje i rastanci koji se dogode bez odlaska. Ljudi tada ostaju, ali prestanu da se sreću u svojoj suštini. Takvi rastanci bole najtiše, jer nemaju formu, ni ritual. Nema vrata koja se zatvaraju, ni poslednje rečenice.

Rastanci nisu samo činjenice, već i stanja svesti. Neki traju tren, kroz rečenicu, pogled ili pokret rukom, a neki su u nama godinama. Protežu se kao lagano, sporo pucanje konopca: tišina, nerazumevanje, otuđenje, dok ne ostane samo sećanje da je nekada postojala bliskost.

U svaki rastanak, bez obzira koliko nas je puta prethodno povredio, nada se ušunja kao neželjeni gost i šapuće kako možda nije kraj. I često nije – ne kraj ljubavi, već kraj forme u kojoj je postojala. Kažu da ljubavi ne umiru, već se pretvaraju u nostalgiju, zahvalnost, tugu, u nežnost prema prošlom sebi. I svaka od tih preoblikovanih ljubavi traži svoje mesto u nama. Ako joj ga ne damo, bol se zadrži, a ako je pustimo da se smesti, ono što je bolelo pretvara se u mudrost. Kažu da se najveća čovekova zrelost ne ogleda u posedovanju, već u puštanju bez gorčine.

I to važi za sve oblike postojanja. Odlazak iz grada u kom smo odrasli ne mora da bude tragedija ako ponesemo zvuke i mirise njegovih jutara u sebi. Smrt voljene osobe nije potpuni gubitak ako naučimo da je volimo u odsustvu, da razgovaramo s njom u mislima, da joj ostavimo mesto za stolom kada srce zadrhti.

I koliko god se rastanaka nagomilavalo, koliko god puta ostajali bez daha pred prazninom koja nastaje nakon odlaska, čovek uči da preživi zato što raste. Svaki rastanak je jedno pročišćenje. Ogoli nas, oduzme nam višak i ostavlja ono najbitnije: tihu spremnost da volimo ponovo, znajući da će i to jednom otići. Ali sada znamo i to je u redu.

Postoje ljudi koje nikada nismo zvali, a koji nam i dalje dolaze u snove. Postoje ulice kojima više ne prolazimo, ali ih nosimo u stopalima. Postoje rečenice koje nismo stigli da kažemo, ali koje nam i dalje stoje na jeziku, kad ostanemo sami. Sve to nisu izgubljene stvari. To su naši nevidljivi oslonci, sve ono što nismo zadržali, ali je to zadržalo nas.

A onda dolazi doba kada počinjemo da se rastajemo i od samog života. Ne biva to odjednom. Krug se zatvara polako i tada se opraštamo najpre od snage tela, pa od brzine misli, pa od budućnosti kao otvorenog prostora… Svet se smanjuje, ali unutrašnji svet raste. Sećanja postaju življa od sadašnjosti. Počinjemo da živimo unazad, ne zato što ne volimo sada, već što tamo, u prošlosti, još uvek žive svi oni od kojih smo se rastali.

I tada, pred kraj, možda shvatimo nešto što ranije nismo mogli: da rastanci nisu suprotnost ljubavi, već njen dokaz, da boli samo ono što je imalo smisla i da praznina ne nastaje tamo gde ničeg nije bilo, već naprotiv,  gde je bilo mnogo.

Poslednji rastanak obično dolazi tiho, bez svedoka. Taj nestanak, ipak, nije potpun, jer čovek ostaje u tragovima koje je ostavio u drugima, u sećanjima koja će se pojaviti bez najave, u rečenicama koje će neko ponoviti ne znajući odakle dolaze. Možda je to jedina večnost koja nam je data.

I zato, dok živimo, rastajmo se s pažnjom. Ne zatvarajmo vrata naglo, ne odlazimo bez pogleda unazad, jer sve što napustimo nosićemo u sebi, a sve što smo iskreno voleli, nikada nas neće napustiti. Srce je arhiv, pa i više od toga. Ono je hram u kojem svaka emocija ima svoj oltar, svaka osoba svoj ugao, svaka reč svoj odjek. U njemu ne postoji zaborav, ne onaj potpuni. Ono što zovemo zaboravom, zapravo je samo sloj tišine koji se spušta preko onoga što više ne pominjemo, ali što nas i dalje određuje i što nas u najneobičnijim trenucima iznenadi: kroz pogled nepoznatog prolaznika, u pesmi koju nismo čuli decenijama, u mirisu starog jorgovana nakon prve prolećne kiše. (...)