Пре неколико недеља писао сам о томе како нам, у башти кафеа и пекаре "Млинар", у пештанском кварту Корвин, друштво увек прави јато наших пернатих пријатеља. А и када их нисмо виђали, знали смо да су голубови у близини и да будно мотре на нас, скривени у крошњама дрвећа или постројени на околним стрехама.
Писао сам и о томе како сам једном решио да проверим шта ће се догодити ако бацим неколико мрвица из свог тањира на бетон. И, десило се оно чему се ја нисам надао, али раднице кафеа јесу: читаво јато је долетело, брзо покљуцало мрвице и муњевито одлетело. Затим су се поново постројили на лимени симс изнад кафеа и наставили да чекају.
Од тада сам свакога дана, џепова пуних истрошеног хлеба, изводио овај мали ритуал, на запрепашћење конобарица, које су дискретно али упорно растеривале гладне птице. Знале су да ће због ове моје пасије морати да проведу који минут дуже на послу, са метлом у рукама. Знао сам то и ја и свакога дана очекивао да прекор из њихових погледа добије оличење у виду молбе да престанем да храним птице. Ипак, традиционална љубазност пештанских угоститеља није поклекла ни због оваквог мог несташлука. Да, и о томе сам писао.
Али наставак ове приче не знате. Када сам се крајем лета вратио са годишњег одмора, приметих да на нашем тргу нешто недостаје. На углу више није било "Млинареве" терасе. Провирио сам кроз затворена стаклена врата локала и видео да је унутра све како је и било, само без људи. Столице уредно сложене, ценовници и даље окачени, апарати крај пулта на старом месту... Те и наредних недеља у потаји сам се надао да ипак није свему крај и да ће нам се, можда, "Млинар" вратити када се његови запослени добро одморе.
Пролазили су дани и недеље, али се ништа није променило. Изгледало је као да су са људима нестали и голубови.
Јутрос, пролазећи туда, осетих како ме неко посматра. Застао сам и почео да разгледам унаоколо и да се осврћем, а онда помислих да ме је осећај преварио, јер у близини није било никога. Осетио сам само капи кише на својој кожи и подигао поглед да видим спрема ли се невреме, кад изнад улаза у некадашњи "Милнар" спазих мноштво својих драгих пријатеља, како седе и посматрају ме. Шћућурени на октобарској киши, голубови су упирали погледе према нашем некадашњем састајалишту и радознало кривили главице, спремни да опет долете, на мој знак. На то место, на коме их одавно више није чекало ништа, гледали су као на свој дом, а од дома се нико, био човек или птица, не опрашта ни брзо ни лако.
Од тада их, кад год могу, поново посећујем и дарујем ситницама које им живот значе. Птице узвраћају својом веселошћу и учвршћују наду да је верност ипак врлина. Размењујемо доброчинства и заједно учимо да се радујемо због цветова који понекад изникну сред оближњег трновог жбуна. Тако радошћу затиремо зрневље туге, кад год би да проклија и да нам уместо песме о лепоти која надвладава трн, казује јадиковку о трну који сатире лепоту. Учимо да оно недовољно добро у себи треба побеђивати одмах; да се и волети може само данас, јер нас је живот већ научио оној важној лекцији, која каже да је у читавој, вешто сроченој саги о будућности, само садашњост истинита.
Драган Јаковљевић
Comments