Ви, који понекад умете да кажете, а чешће да помислите, да су вам возови одавно прошли и ласте одлетеле; који у својим проседим власима не видите драгоцене дарове зрелости и драгуље искуства, већ разлоге за постиђеност и бригу; који у томе што животу више не хрлите безглаво, не препознајете одразе дуго стицане мудрости, него гашење неких ватри за које сте веровали да ће бити вечне... Ви, којима допола пуне чаше све чешће изгледају полупразне и који верујете да су смене неких горњих, атмосферских фронтова једино што би вам, можда, могло разведрити живот, зашто се стидите да признате да дух не стари и да се у вама заправо ништа није променило: да још умете и желите да летите ка неким својим висинама када су ветрови за лет повољни; да се и сада пред огледалом каткад детиње искревељите себи самом, јер вам је тако дошло; да вам насред улице или парка често дође да потрчите онако како "не доликује озбиљној особи", како су вас погрешно научили; да вам се поглед и сада, понекад, ненадано сретне са нечијим и тамо остане, заустављен неколико тренутака, а ви тада не знате шта бисте ни с њим, ни са срцем које само заигра неки свој чудни плес, јер су вам рекли да ништа од тога није за вас и да живот сада припада неким другим људима.
Време је да, за почетак, престанете да им верујете. Изнадићете се када осетите како после тога, полако, све почиње да поприма своје старе облике и токове и како поново постајете господар свога живота и својих снова. Схватићете тада и оно најважније: да су вас слагали када су рекли да је љубав срамотна.
Драган Јаковљевић
Comments