Превише су камења и трња дотакле ове похабане ципеле да би онај ко је њима ходао могао да поверује како све на овоме свету има онај облик каквим се оку прикаже. Пре ће бити да је свет онакав каквим умемо да га замислимо и да су то његови прави оквири, ма шта се у нашим зеницама дешавало.
Онај који црта и боји слике нашег света, увек се побрине да најпре начини само скицу и да нас пре довршетка посла упита умемо ли да замислимо такво дело. Ако је наш одговор потврдан, постајемо власници такве слике света. У супротном, припремљена скица избледи и ишчезне, уступајући место некој другој, пријемчивијој нашој свести.
Слике таквог света пред нама се нижу брзо, често много брже него што бисмо желели. Зато нисмо у стању да их задржимо и да њихово присуство измеримо јединицама времена. Као и срећа, понекад се уморе, ако им нисмо довољно добри домаћини, па потраже нова, постојанија станишта.
Од света који умемо да замислимо, а који је једино и могућ, не треба очекивати никакве дарове, јер он никоме ништа не поклања. Он нам само позајмљује сопствено време и пружа прилику да га својом пажњом, мудрошћу и љубављу преоденемо у срећу и да му га таквог вратимо, када нам буде јављено да је за то дошао час.
Драган Јаковљевић
Comments