Наша лица, можда, нису исто осликана, али их иста хладноћа удаљава од сопствене суштине, чинећи нас, њихове власнике, све мање срећним бићима. Да ли би могло бити другачије, ако бисмо одлучили да више не будемо оно што нисмо и што од нас не очекује нико, сем нашег неoбузданог ега? Уместо што му слепо служимо, зашто се не бисмо вратили почетку, где нас, у даљини, још увек стрпљиво чека једно искрено и простодушно, сада скрајнуто биће, које некада назвасмо човеком?
Сетимо се како смо га олако напустили, наивно верујући да је срећа негде даље, изван његове топле ауре, у којој смо, можда, у тренуцима жеђи за варљивим искрама неких земаљских блага, видели окове и пожелели да одемо.
Била је то лоша одлука, јер нам такво бежање није донело никаквог добра. На тој нашој странпутици, управо је одсуство среће њен снажни, али лековит ударац по нашим плећима. Тиме нам на суров, али отрежњујући начин даје до знања да њен прст није испружен тако где нам се чинило да јесте, већ управо у смеру из којег долазимо и да би нас, осетимо ли га, могао поново довести до човека у нама.
То је оно биће које једино уме да од свег зрневља среће, расутог по универзуму, извага нашу меру, обаспе њоме свет и обгрли га топлином своје благотворне човечности.
Драган Јаковљевић
Comments