У свести нам се и данас понекад разлегне ехо небројених савета из детињства, упућиваних од стране старијих и искуснијих, брижно загледаних у нашу будућност, да се треба дружити и пријатеље стицати у кругу успешних, јер су тада шансе да постанемо попут њих веће. Ништа тада нисмо чули о саосећајности и нико да нам каже, дружи се са њим јер је племенит, па ћеш му можда постати раван; можда ћеш уз њега постати добар, или бар бољи човек.
Успех се, говорили су, мери бројем петица у школском дневнику и ђачкој књижици. Бити одличан, значи добити награду за наизуст изречене лекције из уџбеника и не лармати у учионици. О потреби да се за одличан успех знају и лекције хуманости и солидараности у периоду детињства, док израстају и морални постулати будућих људи, нико није рекао ништа.
И касније, када су нам, такође старији, такође искуснији и такође брижни, обично непозвани прискакали у помоћ саветима за избор будућег животног партнера, његов успех је била најчешће изговарана реч. И опет ништа о ма чему што би могло имати везе са истанчаним осећајем за правду, поштењем, племенитошћу или обзирима. Карактер у који би била уткана брига за заједничку будућност, за спољни свет, за своје и за ближње других људи, никада није била на њиховој листи подвига успешних.
Прећуткивали су, или нису ни знали, да је подвиг похитати и пружити руку невољнику, а не клонити га се; да је успех сопственим рукама и умом остварити своје снове, а не добро се снаћи у животу; да похвале заслужују они који шансу за себе виде у раду на општем добру, а не у његовој разградњи; да се успех не доказује бројем диплома, већ племенитих дела, учињених ради добробити свих.
Док проповедају о спратовима, банкама и кубикажама, прећуткују вам да неуспех није изостанак било чега надокнадивог и самим тим склоног пропадању, већ помањкање човечности у срцу онога кога бирамо и његове истрајне доброте, водиље свакој коначној победи.
Драган Јаковљевић
Comments