Не знам колико је сати било када си заспала. Знам само да је било јутро и да сам те ноћи немирно спавао. Мислим да сам бунцао, док сам покушавао да у сну изговорим речи којима бих нас одбранио.
Сан је био ружан, као и онај глас, који ми је говорио да се више нећеш пробудити и својим хладним дахом учинио да све моје мисли остану утамничене у његовој леденој одаји. Чинило ми се да ћу га надјачати и надговорити; убедити га да је све било велика грешка, али је свака моја реч, као слеђени мач, остајала да лебди у том хладном и мемљивом ваздуху.
Када сам се пробудио, осетио сам твоју хладну руку у мојој. Видео сам како се један брод, натоварен нашим годинама, одваја од обале и полако испловљава ка пучини. На њему си била сама, погледа упртог у даљину.
Соба је почела да се руши нада мном, али нисам осећао њену тежину, док сам у магновењу понављао како морам за тим бродом. Устао сам и кренуо некуд, решен да зауставим лађу или да се попнем на њену палубу. Не знам колико је дуго трајала моја борба, али је била дуга и снажна колико и мој бол.
Спуштало се вече када сам у твојим тамним очима, које су већ гаснуле у даљини, изненада угледао нешто нестварно, што ме је заувек променило. Једна искра се тада родила у њима, узлетела пут неба и запарала га, исписујући поруке које су откривале сву чистоту твоје душе. Те речи још никоме нисам поновио.
Говорили су, понекад, да си само пас, али им никада нисам поверовао. Била си неко, различит. У малој музичкој кутији и сада чувам црни, коврџави увојак, који сам ти украо на растанку. Године су прошле, а кутијицу још нисам отвoрио. Бојим се оне наше музике. Стрепим од себе, самог у њој.
Comments