Dragan Jakovljević: USAMLJENIK IZ PEŠTANSKOG TRAMVAJA

Na stanici ispred peštanske Palate umetnosti, pedesetak posetilaca upravo završenog koncerta čeka tramvaj, u pravcu centra grada, dok ostalih par hiljada seda u svoje automobile ili taksi vozila. I jedni i drugi su još uvek vidno opijeni muzikom i arijama koje smo zajedno slušali. Zvezde mađarske Opere bile su nagrađene aplauzima, ovacijama, glasnim uzvicima oduševljenja, cvećem.

Dok smo izlazili iz sale, neke sredovečne gospođe su, uz duboke uzdahe, komentarisale atraktivan izgled i sjajno pevanje glavnog aktera.

- Mislila sam da ga zamolim za autogram, ali sada ne znam... Velika je gužva, a on je verovatno već u nekom od ovih skupih automobila. Neka, zaista je velika zvezda... – rekla je žena ispred mene svojoj prijateljici, dok se ova blago osvrtala, kao da nekog traži.

Ulazimo u tramvaj, sedam na prvo slobodno mesto i slušam kako dobro raspoložene grupice ljudi komentarišu koncert i hvale umetnike. Nedaleko od nas, u samom uglu tramvaja stoji čovek koji mi je na prvi pogled poznat. Potpuno je neupadljiv, u izlizanim farmerkama, pohabanoj jakni i sportskim patikama. Od svih saputnika u tom tramvaju, ovaj je jedini sam, uronjen u misli i, povremeno, u svoj mobilni telefon. Likom me podseća na operskog pevača kome smo se svi te večeri divili, ali ne i kompletnom pojavom. Čini mi se da je ovaj nešto mlađi, a i niži od onog.

Pogledom obuhvatam ostale saputnike, kako bih ustanovio da li je još neko pomislio isto što i ja. Ali, ničiji pogled nije usmeren u njegovom pravcu. Očigledno je da tog čoveka niko sem mene ne dovodi u vezu sa osobom o kojoj barem polovina ljudi u tramvaju upravo govori.

Neko od putnika, kroz razgovor, glasno izgovara ime pevača i čovek u uglu naglo podiže pogled. Blago i rekao bih stidljivo se smeši, a zatim ponovo okreće glavu i nastavlja da zamišljeno gleda kroz prozor. Tada videh da u ruci drži cvet.

Dok se približavamo sledećoj stanici on polako ustaje, probija se kroz masu putnika i kreće prema izlazu. Usput ljubazno moli za prolaz, dok oni kojima se obraća veselo pevuše arije koje je te večeri izvodio na sceni i ne prestaju da nižu pohvale na njegov račun.

Vrata se otvaraju, naš saputnik izlazi i, nogu pred nogu, nastavlja put pešice. Ne žuri. Izgleda kao da upravo kreće u dugu šetnju, bez naročitog cilja.

- Nikada neću razumeti kako neko može da dođe i sluša taj božanstveni koncert u farmerkama i sportskim patikama... – dobacuje neko iz mase, dok čovek kome je prekor upućen, nalik najvećem usamljeniku na ovoj planeti, polako nestaje u prohladnoj aprilskoj noći.