U jednom društvu poveo se razgovor o tome treba li se i kako braniti od reči i postupaka loših ljudi, koji bi da nam lažima i manipulacijama povrede razum i ugroze dostojanstvo. Izbegavam takve, ali kada ne uspem, poslužim se "planom B", koji svaki pisac ima. Prepustim se mentalnoj seobi u drugu ravan, koju nazivam i paralelnom realnošću. To malo bekstvo, međutim, nema veze sa kukavičlukom ili strahom. Ovoj vrsti seobe pribegavam kako iz tih neželjenih susreta ne bih izašao kao gubitnik. To znači sačuvati ono najugroženije i najvrednije: mentalno zdravlje, duhovnu ravnotežu i čovečnost.
Moja paralelna realnost su svetovi junaka koji nastanjuju moje priče. Neki su stvarni, a neki ne, ali su svakako bića čija me gostoljubivost sklanja od ljudi nesvesnih da su postali bivši. Na nekoj usputnoj stanici ostali su bez čovečnosti, a time i bez prava da sebe nazivaju ljudima. Nema ih mnogo, a kada se pojave, u život vam ušetaju bez pitanja, sa mnogo buke i nametanja. Ipak, da nije njih, ko zna da li bih ikada otkrio da se iza ovog našeg sveta krije jedan drugi, ne manje realan, koji mi rado otvara vrata kad god na njih pokucam. Otuda se vraćam čistiji i bogatiji, barem za jednu priču.
Ovakva skloništa danas nisu potrebna samo piscu. Samo ćutanje više nije dovoljno za iskazivanje prezira, jer ono što je u ranijim vremenima bilo drsko i bezobrazno, danas je uobičajeni obrazac ponašanja mnogih. Ako ne uložimo napor za mentalni, pa i fizički otklon od te stihije, rizikujemo da i sami budemo kontaminirani glupošću, primitivizmom i nebrojenim oblicima zla. Bilo bi previše, za jedan ljudski vek.