Драган Јаковљевић: (Не)очекиване прилике

Данас, док сам у ужем друштву симболично наздрављао и овој Новој години, повео се разговор о томе по чему ћемо памтити лето Господње 2022, чији су дани по једном календару исцурели јуче, а по другом две недеље раније.

Истини за вољу, немам обичај да се на тај начин осврћем и подвлачим црте. Мислим да човек треба подједнако да буде захвалан и за добре и за лоше дане којима га живот дарује, јер је мисија и једних и других за сваког од нас подједнако важна, уколико их разумемо и прихватимо на начин који универзум од нас очекује.

Разговор је, ипак, потекао тако да су се нека упечатљива сећања из прошле године морала споменути. Рекох како сам задовољан што смо у прошлој години моји најмилији и ја имали привилегију да останемо здрави;

што нам је донела драгоцене тренутке радости и много здравог смеха;

што ми је омогућила да приче које сам у претходној години писао, своја путовања наставе заједно, сабране између корица још једне књиге;

што су ми њене промоције донеле нове сусрете са старим и новим пријатељима, које ћу памтити целога живота;

што новине које већ деценијама објављујемо у Пешти настављају да живе у рукама њихових читалаца;

што ми је показала како да неосетно и безболно затворим врата која су се морала затворити и отворим једна друга, која су се указала, наизглед изненада;

што ми је донела неочекивану прилику да се са читаоцима најстаријег листа на Балкану редовно дружим на његовим страницама, пишући о земљи у којој живим и коју волим;

што ме је научила да препознам издају, удаљим се, али и опростим - себе ради;

и на крају, оно најважније: што је мој живот обогатила новим људима, учинивши да нам се путеви најпре додирну, а затим и укрсте. Зашто их сматрам драгоценим? Зато што знају да језик пријатељства нису речи, него значења.