Допала ми се, већ на прво читање, мисао мог колеге Богдана Стевановића, па је пре неколико дана поставих на свој Фејсбук профил. Свидела се, видим, и другима. Изгледа да се сродне душе, непомирљиве са тамним странама човекове личности, међусобно лако проналазе у потреби за одласком, био он физички или (и) емотивни.
"Не брините, овакви као ја се не свете. Ми само одемо. Понекад ногама, али чешће срцем. Нестанемо, а да нико и не примети. Тада се одлази даље него што иједног човека могу одвести стопала", каже Богдан.
Да, то сам ја, помислили су многи од нас прочитавши ове редове, док рука већ креће према опцији "лајк". Али, некако у исти мах, из једног другог угла свести почеше да извирују питања која, мало по мало, отворише пред нама једно сасвим ново поље, на којем се и разум и срце суочавају са клецањима. Када отићи, а када остати? Када подићи своје сидро, а када га оставити ту, где јесте, барем још неко време? Где су границе између потребе за физичким одласком и оне коју понекад тражи срце, како би у презрењу пронашло уточиште и смирај? Вреди ли остајати и борити се против мрачних страна људске природе, ако је наш век већ тако кратак, а ум и тело подложни свеколиком пропадању, често узрокованом таквим борбама?
Онда приметимо да, што се више множе и притискају нам ум, ова питања све јасније утиру себи пут до само једних врата. На њима пише да једноставних и једносмислених одговора нема, јер то ни сами нисмо. И ова, као и многа друга врата пред која живот уме да нас доведе, збуњене и наизглед неспремне, отвара исти кључ среће, који је увек ту, нама на дохват наше руке, а зове се умереност или златна средина. Без ње, срећа уме да обневиди, па своје слепило пренесе управо на њој драге људе, у жаркој жељи да их само загрли. Сруши се сама, на оне којима је била намењена и, све што је желела само да додирне, својом тежином претвори у прах.
На крају жалимо што у стрпљењу и тежњи као оној средини нисмо видели врлину, када је требало. Јер и срећа је, као и зрело воће, најслађа када је здела у којој је обитавала већ празна.
Драган Јаковљевић
Comments