Svako je, verujem, barem jednom osetio onu vrstu nelagode koju mladi opisuju kratkom jadikovkom: "Puk'o sam, brate!" Teret koji nam život ponekad nameni i svali na pleća, ne bira ni uzrast, ni pol, ni stepen obrazovanja... Samo osetite da postajete sve slabiji i nemoćiji pod njegovom težinom i gledate kako da se sa što manje povreda izmigoljite pod tim teretom, da pukotine na vašem telu i (ili) duši ne bi postale još veće.
Sinoć smo vapaj "Puk'o sam, brate!", čuli od nekoga od koga ga nismo očekivali, jer smo verovali da taj može sve da podnese. Da, naš prijatelj Fejsbuk je sinoć "puk'o", onako skroz na skroz, i bez ikakve najave uzeo sebi slobodno veče. Dugo ga nije bilo, na naše početno zaprepašćenje, zatim paniku, i na kraju očaj vernih mu slugu, lažno uverenih kako su vladari.
I, šta se onda desilo sa nama? U prvih par sati lečili smo se kako je ko znao i umeo, od te bolesti zavisnosti. Neko je od muke optrčavao krugove oko kvarta, neko od nervoze izgrickao gomilice semenki, neko lomio prste, neko u panici telefonirao svima koje poznaje, pa čak i onima za koje je mislio da ih neće pozvati ni kada bi mu kuća gorela. Ali, ispostavilo se da je Fejsbuk za mnoge daleko važniji i od same od kuće, tako da su takva zaricanja za ovu priliku gurnuta u "ad akta".
Na sreću, bes, očaj i depresija zbog gubitka tako značajnog družbenika, potrajali su samo nekoliko sati, a potom počeli da ustupaju mesto razmišljanjima kako da sopstvene živote ponovo vratimo sebi, njihovim pravim vlasnicima koji su, malo po malo, svoju jedinu dragocenost olako prepustili virtualnom svetu interneta i njegovom neprikosnovenom vladaru - Fejsbuku. Krenuli smo da, posle ko zna koliko godina, ponovo šaramo pogledom po policama sa knjigama i kažiprstom skidamo prašinu koja se za to vreme nataložila. Neki roditelji su tako ponovo pronašli pričice iz svog detinjstva i počeli da ih čitaju svojoj deci, za laku noć. Mališani su bili najpre zbunjeni i teško se navikavali na roditelje koji više nisu nemušti i ne šaravju kažiprstom po svojim telefonima, ali je prvobitno dečje iznenađenje brzo preraslo u prijatnost, a ona potom u slatki san, sa osmehom na usnama.
Neki od nas su, pak, shvatili da su sve ove godine, opčinjeni svetlucavim iluzijama Fejsbuka, živeli u potpuno pogrešnom uverenju kako su postali omiljeni pesnici, kolumnisti, pisci... Neke kuvarice su te večeri ponovo bile samo kuvarice, jer im je Fejsbuk sa sobom odneo virtuelne etikete "najboljih pesnikinja", koje su same sebi prikačile. Neke kondukterke i poslastičarke, koje su pod naletom samoljublja insprisanog mogućnostima Fejsbuka zaboravile na svoja zanimanja, ponovo su bile kondukterke i poslastičarke, jer je iščeznućem Fejsbuka nestao prostor u kome su bile "popularne književnice". Neki veoma dobri tesari i vodoinstalateri takođe su ponovo dobili priliku da se posvete svojim zanatima, pošto je i njima iznenada iskliznuo prostor u kome su verovali da su omiljeni, a neki čak i neprikosnoveni, kolumnisti, filozofi i životni savetnici.
Nažalost, Fejsbuk je svoje odsustvo završio već pred zoru. Zatim se mangupski neopaženo uvukao u našu elektroniku, u nameri da svojim prisustvom ponovo popuni pukotine u našoj emotivnoj sferi. Od jutros, vidim, ponovo suvereno vlada mentalnim vilajetima svojih zadovoljnih zatočenika. Crno začas presvuče u virtuelno belo; loše u prividno dobro; ružno u naizgled lepo. Neke bakice iz komšiluka nam ponovo serviraju nepostojeće verzije sebe kao top-modela, dok se neke dokone domaćice i dalje samopromovišu u šampionke i ambasadorke svega do čega lepršava mašta i nezajažljivi ego mogu da dosegnu. Jer, malo je toga što oni koji vole jedino sebe, mogu da mrze više nego stvarni svet i sebe majušne, dosadne i same u njemu.
Dragan Jakovljević
留言