Prof. dr Jelena Arsenijević Mitrić: U povlašćenim prostorima sećanja

Zbirka izabranih priča "Zaborav", proznog pisca, pesnika, novinara i univerzitetskog profesora Dragana Jakovljevića, sastavljena je od originalnih, stilski ujednačenih sižea sa često neočekivanim i zanimljivim čehovskim obrtima.

Pojedine Jakovljevićeve priče obeležene su privilegovanom figurom stranca, naratora koji opisuje svoje postepeno prilagođavanje Mađarskoj kao drugoj domovini („Ruža”, „Svećnjak”, „Andrejevići”, „Darovi kraj Angelijanuma”). Posredstvom njegovog začudnog pogleda čitalac biva transponovan na gradske ulice, zgrade, stanice, trgove, antikvarnice Budimpešte, oneobičene i prikazane kroz ukrštaj tradicionalnog i modernog. Tako ga zdanja na Bulevaru Andraši podsećaju na „precizno izmerene, pažljivo isečene i uredno poređane komade torte, ukrašene, maštovito izrađenim figuricama od marcipana i margarina”. Trajektorija većine priča prati poetiku gradova (Budimpešte, Beograda, Njujorka) i njihovih veduta, a fascinacija urbanim prostorima, kao osvedočenim spomenicima različitih slojeva od kojih je tkivo polisa sastavljeno, prosijava iz gotovo svake storije.

U priči „Svećnjak” pripovedač, na malom prostoru, uspeva da retrospektivno ukaže na smenu kultura (građanska, socijalistička, moderna) Pešte prateći promene namena monumentalnih i elegantnih zdanja u centru metropole. Promišlja se svakodnevica kroz simboliku malih stvari, antikviteta otkrivenih na starim pijacama u blizini grada: nameštaj, ordenje, slike, lusteri, servisi, diplome...Naracija se završava melanholičnim uvidom antikvara ubeđenog da će svećnjak iz priče zasigurno nadživeti nekoliko generacija vlasnika.

Dubokim pesimizmom zaokružena je i priča „Zaborav”, gde se kritički preispituje savremeno društvo konzumerizma, egoizma i nemara iz perspektive profesora koji se posvećivao upravo suprotnim vrednostima i negovanju kulture sećanja. Uprkos svojim nastojanjima i borbi da se kulturnim poslenicima ukaže pažnja koju zavređuju, kao i nade da nakon smrti neće biti prepušten zaboravu, dešava se suprotno. Grob, kao poslednje materijalno uporište sećanja, biva prodat, njegovo ime i prezime izbrisano, a posmrtni ostaci uklonjeni. Priča „Andaluzija” nastavlja se na narečena shvatanja o umetnicima sumirajući gorke, ali istinite, uvide misterioznog gospodina Đorđevića:

„Teško je podnosio to što su naši pisci za života zanemarivani, nipodaštavani, vređani, pa i proganjani, da bi, nakon što se presele na onaj svet i time prestanu da budu opasnost ili nečija konkurencija, o njima pisali hvalospeve, ustanovljavali nagrade sa njihovim imenima, a ponekad i podizali biste i spomenike. Bolelo ga je i to što nam se kultura sećanja gasi i što, kako je govorio, svaka generacija i svaka nova vlast, veruju da svet počinje od njih.”

Tema sećanja prožima gotovo čitavu zbirku, a centralna je i u priči pod naslovom „Luka koje nema”, u kojoj se mlada žena, nakon dana provedenog u prijatnim sećanjima na prošlost i mladost u roditeljskom domu, suočava sa naprasno otkrivenom demencijom sopstvene majke. Nostalgija za izgubljenim vremenom detinjstva prelama se i u priči „Bombona za Sergeja”, gde dečak na kasi u marketu protagonistu podseti na sopstveno detinjstvo i radost praznika posredstvom detalja kakav je ukrasna bombona u sjajnom omotu za novogodišnju jelku. Praznična atmosfera nastavlja se i u „Darovima kraj Angelijanuma”. Apostrofiranjem internata za školovanje devojaka u naslovu i na početku pripovesti otvara se segment kolektivnog pamćenja kroz jukstapozicioniranje prošlosti i savremenosti. U noći dočeka, 31. decembra, narator pored Angelijanuma, zadužbine znamenitih Srba namenjene obrazovanju mladih Srpkinja u Pešti, uočava devojčicu sa crvenim šalom, došljakinju sa prelepim glasom koja pevajući sakuplja novac za odlazak na školovanje u Milano. Ova priča ima nešto od bajkovne atmosfere „Devojčice sa šibicama”, dok crveni šal figurira poput talismana koji uz neobično dobročinstvo protagoniste garantuje srećan kraj Jakovljevićeve verzije. Hronotop susreta sa devojčicom i završetak koji propoveda potrebu za verom u ono iskonsko dobro, zapretano u ljudskim srcima kao jedini istinski dar koji možemo pružiti drugom ljudskom biću, interetekstualno se nadovezuje na pripovetku „San smešnog čoveka” F. M. Dostojevskog gde se protagonista, nakon prosvetljujućeg sna, posvećuje praktikovanju delotovorne ljubavi.

Jakovljevićeve priče posvećene su širokom delokrugu tema: od usamljenosti, starosti, empatije do odnosa prošlosti, tradicije i savremenosti, čoveka i prirode i to uz čestu dekonstrukciju uvreženih stereotipa. Često su organizovane oko određenih heterotopija (muzeji, groblja, antikvarnice, parkovi, biblioteke, opere) kao privilegovanih prostora i svojevrsnih limesa. Ti eskapistički, paralelni svetovi omogućavaju protagonistima izmeštanje iz poznatog i običnog, promišljanje, ali i imaginarno putovanje kroz vreme i prostor posredstvom sećanja.

Autor, u uvodnoj napomeni pod naslovom „Zašto je važno ispričati priču?”, insistira na potrebi za pričom i pričanjem kao iskonskoj i nasušnoj koja omogućava transcendiranje prolaznog, osmišljavanje prozaične svakodnevice i poniranje u viši smisao pojava i susreta. Jakovljević duboko veruje da ga svaka napisana pripovest vodi dalje na putu duhovnog pročišćenja i usavršavanja u vrlini kao onog antičkog ideala koji opstajava uprkos savremenoj civilizaciji i koja takvu vrstu principa gotovo na svakom koraku obesmišljava. Uprkos odabranom naslovu, koji sugeriše savremenu kulturu kao kulturu zaborava, ove se pripovesti začinju u povlašćenim prostorima sećanja, u njegovim različitim transformacijama od individualnog preko društvenog, do političkog i kulturnog pamćenja, čijem se beleženju Jakovljević zdušno posvećuje.