Maja Stanković: Priče-svetionici Dragana Jakovljevića

Sažeta, koncizna, bez suvišnih opisa, osim onih koji će suziti fokus i približiti čitaoca željenom cilju, proza Dragana Jakovljevića zavodljiva je i sugestivna, pitka i samo na prvi pogled lagana. Životne mudrosti i pouke, jasno su izdvojene i egzistiraju paralelno sa sudbinama glavnih junaka, u toj meri čak da predstavljaju priču u priči. Vešto uobličene, one su svetionici koji će goreti i kada se više ne budemo sećali sadržaja za koji nas vezuju.

Priče Dragana Jakovljevića u knjizi "Muzička kutija" (izdavač: Kulturni i medijski centar "Srpski venac", Budimpešta), govore o naizgled običnim, malim ljudima, a onda se, dok radnja teče, ispostavi da svako od njih nosi u sebi neku posebnost, zbog koje je vredelo tu njihovu običnu, malu priču, podeliti sa drugima. Reč je o pojedinim segmentima njihovih života, a pisac upravo izdvaja one epizode koje su ključne za razumevanje određenih okolnosti, profila ličnosti ili dešavanja.

Tako izdvojene, one su dovoljne da Jakovljević iz mirnog narativnog tona, koji nagoveštava pre monotoniju življenja, nego unutrašnju dramu i obrt koji će uslediti, uđe u prostore psihe i skrivene intime svojih junaka, kako bi kod čitalaca izazvao nelagodu, uzbuđenje, pa i strah pred onim što dolazi.

Pri tom, njihove, najblaže rečeno čudne porive, niti osuđuje, niti donosi bilo kakav sud o njima. On jednostavno posmatra, beleži i niže događaje hronološki, po redosledu dešavanja, držeći nas do samog kraja u neizvesnosti, a kraj često dolazi iznenada, nenajavljen. To je obično dvosmislen prostor, koji Dragan Jakovljević ostavlja, dajući čitaocu ulogu interaktivnog subjekta.

Provocira nas njegova igra sa senkama, sa duhovima prošlosti, sa neživim stvarima, koje preuzimaju osobine živih. Dragan Jakovljević ukršta prošlo vreme sa sadašnjim, uliva nam nelagodu i izaziva tihu jezu obnavljajući prisustvo i delovanje u sadašnjosti, onih kojih više nema. I to je njegova teza o postojanju paralelnih svetova i svakodnevnim manifestacijama brisanja granica između njih, kao što nas kroz svoje priče uči dobročinstvu, humanosti i drugim životnim vrednostima. Osećanje mistike, neizvesnost i iščekivanje, svakako boje njegove priče i to je ono što nas čini budnim i radoznalim, dok uzbuđenje raste sa svakim novim redom.

Кratka forma ima svoje zahteve u pogledu strukture i načina pripovedanja. Prepoznati i izdvojiti bitne momente u kratkom vremenskom razmaku, koji donosi promene u stanju svesti ili životu pojedinca, a onda na njima graditi priču, posebna je veština pripovedača. Sažeta, koncizna, bez suvišnih opisa, osim onih koji će suziti fokus i približiti čitaoca željenom cilju, proza Dragana Jakovljevića zavodljiva je i sugestivna, pitka i samo na prvi pogled lagana. Životne mudrosti i pouke, jasno su izdvojene i egzistiraju paralelno sa sudbinama glavnih junaka, u toj meri čak da predstavljaju priču u priči. Vešto uobličene, one su svetionici koji će goreti i kada se više ne budemo sećali sadržaja za koji nas vezuju.

Maja Stanković, istoričar umetnosti