Književna analiza lirskog eseja „Mirjana“, Dragana Jakovljevića

U eri u kojoj svet svetluca od ekrana, a pogledi se sve ređe susreću i ukrštaju, esej „Mirjana“ Dragana Jakovljevića dolazi kao razglednica iz vremena kada su ljudi umeli da budu prisutni, ne samo fizički, već srcem. Ovaj tekst nije samo omaž jednoj ženi iz susedstva, već lirski elegični zapis o nestanku bliskosti, o tihom iščeznuću komšiluka, o duhovnom osiromašenju koje sledi kada čovek zaboravi čoveka.

Komšiluk u ovom eseju nije zbir kuća i stanova, već živ organizam, sazvežđe međuljudskih odnosa, koje pulsira ritmom brige, bliskosti i uzajamnog razumevanja. Pisac ga oblikuje kao prostor svetlosti i topline, naseljen likovima koji nisu anonimni prolaznici, već delatni učesnici tuđih radosti i tuga. U tom svetu, dete ne pripada samo roditeljima, već celom sokaku. Na svaku dečju ogrebotinu, ispadnut zub, prvi bicikl – reaguje kolektivna svest jednog vremena koje još zna da bude zajednica.

U tom kontekstu, autor uvodi Mirjanu kao personifikaciju komšiluka, oličenje onih vrednosti koje su danas na izdisaju – pažnje, saosećanja, prisutnosti, nežne budnosti. Ona je stari zid u koji je vreme ugradilo miris sapuna, cveća, suza i strepnji, ali koji još uvek stoji, i nosi, i diše.

Jakovljević pažljivo plete kontrast između nekada i sada – između vremena koje je kucalo na vrata komšije bez zazora i današnjice u kojoj se čak i pogledi skrivaju iza kapuljača i brzine. Zidovi među ljudima postali su nevidljivi, ali opasniji od onih ciglenih – napravljeni od ćutanja, od neznanja, od prevelikog „svojeg“ i premalog „našeg“.

Taj svet otuđenja, svet u kojem ljudi više ne znaju ko živi do njih, u kojem se tuge gutaju u tišini, a radosti skrivaju da ne izazovu zavist, prikazan je ne kroz gorčinu, već kroz blagu tugu. Autor piše ne da bi optužio, već da bi nas probudio – da bismo u Mirjani prepoznali ono što još može da bude.

Lik Mirjane je srce eseja, njegova osnova i njegov svetionik. Ona je tiha heroina svakodnevice, žena koja nosi značenje. Njena prisutnost u zgradi, u ulici, u svetu, ima dimenziju gotovo sakralnu – ne kao svetica, već kao čuvar običnog dana, koji sve ređe primećujemo.

Mirjana nije simbol nostalgije, već dokaz da prošlost nije mrtva ako je neko još živi. Dok drugi jure kroz dan, ona hoda po meri srca. Dok drugi šalju stikere, ona donosi supu. Dok drugi brišu rođendane iz memorije, ona ih pamti po mirisu i pogledu.

Ona je vinogradarka ljudskih duša – zna da im ne treba samo sunce, već i brižna ruka, strpljivo motrenje i tiha posvećenost.

Jakovljević koristi prozne forme, ali ih tka i lirikom. Svaka rečenica nosi ritam, zvuk i emotivni intenzitet, kao da je deo pesme. Autor često koristi paralelizme, anafore, metafore, koje stvaraju muzičku strukturu teksta i dozvoljavaju da reči odjekuju i nakon što su izgovorene.

Kompozicija teče asocijativno, poput toka svesti. Nema strogih prelaza između uvoda, razrade i zaključka – sve je jedno kontinuirano emocionalno disanje, koje čitaoca vodi od opšte slike o komšiluku ka lirskom portretu Mirjane.

Metafore nisu ukrasne, već semantičke. Komšije su „stare knjige“, zidovi su „nevidljive tamnice“, Mirjana je „misao koja se javlja pre izgovorene reči“. Svaka slika ima težinu, svaka upotreba reči stvara višeslojnost – oseća se da autor zna koliko jedna reč može da ponese kada se pažljivo odabere.

U posebnom sloju teksta stoji metafora mosta – "Mirjana je most između onoga što je bilo i onoga što još može biti". Most koji se ne vidi, ali koji svi pređu kad požele da osete šta znači biti čovek među ljudima.

Esej nosi snažnu etičku poruku: ne možemo tražiti toplinu od sveta koji hladimo sopstvenom nezainteresovanošću. Ne možemo kukati na usamljenost dok zaključavamo dušu. Komšiluk ne nestaje zato što se vreme promenilo, već zato što mi više ne želimo da budemo deo njega.

Poruka je jednostavna, ali snažna: dom nisu kvaka i ključ, dom je glas koji zna tvoje ime. A Mirjana je taj glas – tihi, neupadljivi, ali prisutan, kao svetlost koja ne osvetljava prostor, već čoveka.

„Mirjana“ je više od eseja – ona je zapis svetlosti, rukom ispisana molitva za povratak onome što nas čini ljudima. Ne traži od čitaoca da bude sentimentalan, već da se seti. Da zastane. Da pogleda kroz zid – ne da bi video stan, već da bi prepoznao dušu.

U vremenu koje žuri da zaboravi, Jakovljević nas poziva da usporimo, zbog onih koji još pamte. I da im zahvalimo. Možda ne rečima... Možda samo tepsijom pite ili pitanjem: „Kako si?“

Prof. dr Robert Novak