Dragan Jakovljević: Novi početak

Svaki prvi septembar liči mi na jednu veliku proveru koliko još u nama ima onog deteta koje je umelo da se raduje, da se nada i veruje. Mislim da svako od nas treba toga dana da na trenutak zastane, zaroni dubuko u sopstveno biće i pokuša da potraži ostatke tih radosti, nada i verovanja, kako bismo znali kako i kuda dalje.

Dečja lica jesu odrazi njihove budućnosti, ali i ogledala naših prošlih dana i preplitanja onoga što je bilo sa ovim što jeste i onim što će doći. Sve se to susreće i međusobno prožima na školskom pragu. U prvom septembru sabrane su strepnje i radosti mnogih generacija. To je dan kada ulice dobijaju poseban ritam i kada se mali koraci prvaka, nesigurni i puni pitanja, stapaju sa sigurnijim koračanjem starijih đaka, koji su već otkrili tajne školskih hodnika i klupa.

Prvi septembar je zapravo praznik nade, jer škola nije samo mesto gde se uče rečenice, formule i datumi. U njoj se dete uči da bude čovek među ljudima. U zajedničkom smehu i ponekoj suzi seje se i klija seme karaktera tih budućih ljudi. Kada dete nauči da podeli užinu sa drugom iz klupe, pozajmi mu gumicu ili ga ohrabri posle neuspeha, naučilo je lekciju koju nijedna knjiga ne može da mu prenese.

Ali, kako godine prolaze, tako i naš pogled na prvi septembar menja svoje obrise. Kada smo deca, to je dan strepnje i radosti, koji donosi miris novih svezaka i olovaka i tremu pred učiteljicom, ali kada odrastemo, on prerasta u setno prisećanje, povratak u davne dane kada je sve bilo jednostavno, a ipak beskonačno veliko. Svaka ondašnja knjiga nam sada izgleda kao prozor prepun svetlosti, svaka upamćena reč učiteljice kao kap kiše koja poji žednu zemlju, svako pitanje deteta kao iskra koja rasplamsava misli. U tim sećanjima javlja se miris jabuka koje su nam majke stavljale u torbe, mirisi mastila i listova svezaka dok čekaju da budu ispisane prvim nespretnim slovima.

Kada dete nauči da čita, ono ne spaja samo slova, nego otvara vrata novih, beskonačnih svetova; kada nauči da računa, ne savladava samo brojeve, već i tajni jezik poretka svemira; kada nauči istoriju, ne pamti samo datume i imena, nego uči da razume vreme, ljude i sudbine, a kada se sretne sa poezijom, čitajući stihove saznaje kako duša diše.

Zato to prvo zvono u septembru svako od nas čuje u sebi, bez obzira da li je đak ili ne. To je zvuk koji budi i sećanje i obećanje da nikada nećemo prestati da učimo, rastemo i tražimo ono što je istinito. Tako je, u suštini, svako od nas večiti đak, jer je znanje najlepši oblik ljubavi – one prema sebi, drugome i svetu.

Ocene se na kraju krajeva zaborave, ali ono što nikada ne nestaje jeste sećanje na radost kada smo naučili nešto što nas je istinski osvojilo, hrabrost kada smo pokušali da dostignemo ono do čega nam je stalo i snagu da od tih snova ne odustanemo.