Dragan Jakovljević: Zašto je lakše mrzeti nego voleti?

Nigde se u proteklom veku nije toliko mrzelo kao na Balkanu. Brat je mrzeo i išao na brata i u poslednja dva rata, i između, a i nakon njih. Od svih velikih grupa naroda, jedino je kod Slovena, a naročito južnih, bivalo i biva da, što su međusobno sličniji i bliži po poreklu, genetici, kulturi i jeziku, više mrze jedni druge. Mržnju je među njima nekada raspirivao strani okupator, a danas to uglavnom čine nacionalne elite, uz pomoć dobro plaćenih javnih ličnosti u ulogama agitatora, jer se poslednjih decenija pokazalo da igranje na kartu “zbijanja redova” protiv izmišljenog neprijatelja donosi najveću političku korist, posebno uoči izbora.

Mrzeti je, kažu, lakše nego voleti zato što mržnja ne traži od nas nikakav napor, osim prepuštanja. Ona je poput vode koja se sliva nizbrdo i koja uvek bira najkraći i najniži put. Nema u njoj napora, ni unutrašnje borbe. Dovoljno je da čovek zatvori oči pred sopstvenom nemoći i odmah se rađa tamna snaga koja mu daje privid moći.

Ljubav, nasuprot tome, uvek ide uzbrdo i traži da čovek hoda protiv sopstvenih slabosti, da se ne preda lakoći svojih rana, da izdrži. Tako je ljubav za čoveka težak uspon, a mržnja laka nizbrdica. U mržnji se oseća sigurno, jer ne mora nikome da otvara srce. Onaj koga mrzi za njega postaje stvar, lik bez lica, tuđin koga ne razume i ne želi da tako bude. Mržnja ga oslobađa od napora da čuje i vidi, dok ljubav traži prihvatanje drugog u svoj prostor, poklanjanje mesta i vremena, da ga sluša i nosi, kao dar i kao teret. U tome je težina, ali i lepota ljubavi.

I narodima je, kao i pojedincima, lakše da mrze, jer im mržnja daje osećaj lažnog jedinstva, kao da svi dišu istim plućima protiv nečega ili nekoga. Veze kojima ljubav može da poveže narode, ne stvaraju se preko noći, već se grade poverenjem, praštanjem, upornim spajanjem mostova koje kasnije neko pokušava da poruši. Zato je ljubav među narodima retka. Ona zahteva decenije i vekove strpljenja i hrabrosti, dok je mržnja uvek na dohvat ruke, raspirena starim ranama, kao vetar koji razbuktava pepeo davnih požara.

Često umemo da smetnemo s uma da je mržnja varljiva sila koja stvara privid da se čovek bori, da je jak, da se suprotstavlja. A zapravo, mrzitelj se predaje sopstvenom strahu koji stoji iza svake mržnje: strah od drugoga, nepoznatog, drugačijeg, od sopstvene slabosti... Ljubav je, pak, pobeda nad tim strahom i samim sobom i zato je uvek veća.

Ljudima se, međutim, često čini da je lakše pobediti drugog nego sebe i zato biraju mržnju koja ih hrani dok ne počnu sami da gore iznutra. Ona ne uništava ni osobu, ni narode na koje se cilja, nego onoga ko je nosi. To je onaj plamen koji najpre izgleda moćno, ali zapravo u tišini sagoreva sopstveno ognjište.

Ljubav je često nevidljiva i nenametljiva, ali traje, podnoseći oluje i vetrove, jer joj snaga nije u naglom plamenu, nego u stalnosti. Ona je ta koja grad i kada se čini da gubi, dok mržnja uvek ruši, uprkos prividu da korača ka pobedi. Zato je pitanje izbora zapravo pitanje hrabrosti: biti čovek koji je spreman na lakoću mržnje ili onaj koji se opredeljuje za težinu ljubavi? Prvi će možda imati privid sigurnosti, ali će živeti u zatvoru sopstvenog ogorčenja; drugi će možda više patiti, ali će živeti slobodno, jer ljubav oslobađa od straha.

Mržnja je najjednostavniji oblik ljudskog osećanja, pošto ne traži misao, ni  srce, samo trenutni plamen koji se širi kao požar u suvoj šumi. Oslanja se na ono što je najpliće u čoveku – na njegov bes, povređenost, ponos… U njoj nema napora da se nešto razume, nema želje da se sagleda cela istina. Čovek mrzi jer mu je tako lakše da objasni svet: podeli ga na crno i belo, na prijatelje i neprijatelje, na „nas“ i „njih“. Zato mržnja nudi lažnu jasnoću, a ljudi se boje složenosti života.

Ljubav je uvek teška zato što zahteva hrabrost da se vidi i ono što ne želimo da vidimo. Voleti znači pristati na ranjivost, dopustiti drugome da nas povredi, a opet mu otvoriti vrata; voleti i onda kada nema koristi, kada ne dobijamo ništa zauzvrat, kada sve izgleda uzaludno.

A narodi… Oni vole da pamte ono što ih je bolelo, jer bol ujedinjuje brže nego radost. Na bol se može pozvati u svakom trenutku, a u radosti se ljudi lako uspavaju. Zato su istorije naroda najčešće knjige o krvi, a retko o ljubavi. Na krv je lakše podsećati, jer u njoj leži gorivo za mržnju.

Narod koji ume da pamti bez želje za osvetom, koji ume da prepozna i sopstvene greške, a ne samo tuđe, bliži je mudrosti. Ljubav među narodima nije osećaj, već odluka da se ne ponavljaju iste zablude. To je, zapravo, i najteži oblik ljubavi, jer se širi preko granica pojedinačnog života i traži da mislimo o generacijama koje dolaze.

Mržnja čoveka zavarava da je ratnik, da vodi bitku, ali u stvari ratuje protiv one slike koju je sam stvorio o drugome. Ljubavi uvek prethodi borba sa samim sobom, sa sopstvenim slabostima i strahom. To je teža, ali jedina istinska pobeda. Ko pobedi sebe, ne mora da mrzi, i obrnuto: ko ne pobedi sebe, on mrzi, kako bi opravdao sopstvenu nemoć.

Na kraju, ono što ostaje iza čoveka nije mržnja. Nju niko ne pamti po dobru, jer nestaje zajedno s onim ko ju je nosio. Posle nje ostaje samo praznina. A ljubav, ma koliko skrivena i nevidljiva bila, uvek ostavlja tragove - u nečijem sećanju, u osmehu, u nečijoj hrabrosti da i sam voli. Zato mrzeti možda jeste lakše, ali je voleti vrednije i smislenije.