Dragan Jakovljević: Sve veliko nastaje u tišini, iliti - prazna šerpa jače zveči

Intelektualno, duhovno i moralno siromaštvo kod ljudi ume da stvori potrebu za upinjanjem da svoje unutrašnje praznine maskiraju prividom punoće u izgledu i ponašanju. Kao da se u samoj praznini rađa potreba za lažnim glamurom, čiji je cilj da zavara posmatrača i, makar na trenutak stvori utisak svekolikog bogatstva.

Oni kojima ponestaje unutrašnjeg smisla, mudrosti, duhovne i moralne dubine, počinju da grade svoj prividni svet od lažnih slika i varljivih predstava, sa pozornicom na kojoj su kulise važnije od same igre. Ljudi se tako fotografišu pored političara i drugih javnih ličnosti, koje su u njihovim gladnim očima simboli moći i glamura, uvereni da će i sami time da postanu važniji nego što zaista jesu i da blizina tuđeg sjaja može da obasja njihovu unutrašnju tamu.

Istina je u ovakvim slučajevima surova jer, što se više upinju, njihova tamna senka se duže pruža za njima. Takve maske su uvek krhke, lomljive i lako otkrivaju ono što pokušavamo da sakrijemo. Dok ih nosi, čovek veruje da raste u očima drugih, ali zapravo tone u sopstvenoj nemoći, jer se autentičnost ne gradi poziranjem, nego življenjem i vernošću sebi.

Cena gubitka unutrašnje mere je traženje vrednosti izvan sebe i izostanak spoznaje da se veličina čoveka ne meri društvom u kojem se fotografiše, već bogatstvom koje se nosi u tišini, u sebi. Zato se i događa da, što je neko prazniji, ima veću potrebu da živi bučno, kao u onoj narodnoj, u kojoj “prazna šerpa jače zveči”.

Tako se čovek, umesto da svojim kvalitetima diže sebi cenu u sopstvenim i očima drugih ljudi, zapravo obezvređuje. Lažna slika, ma koliko bila blještava, kratkog je daha, poput vatre nastale od papira, koja zasvetli brzo, ali se brzo i ugasi, ostavljajući za sobom samo slabašni dim. Ostaju oni koji se ne trude da se pokažu, već da se pronađu; koji sopstvenu vrednost ne iskazuju fotografijama, nego delima; čija snaga ne zavisi od toga koga poznaju ili gde su se fotografisali, već od toga šta su kada ih niko ne gleda.

Možda je najveća ironija u tome što čovek u svom siromaštvu i ne traži istinu, već upravo privid i zabludu, jer zna da istina traži rad, trud, bol i suočavanje. Prividu je potreban samo dobar ugao, kadar i trenutak. Zato svet i jeste preplavljen fotografijama sa lažnim predstavama i glamurom, a gladan smisla.

Onaj ko se oslanja na laž, uvek je u strahu od njenog raspada i nikada ne miruje, jer zna da ga otkrivanje sopstvene praznine vreba iza svakog ugla. Tako i zajednice koje počivaju na prividu postaju kolektivne maskarade, jer se ljudi ogledaju u tuđim lažima i veruju da su to njihove sopstvene vrednosti. Ne znaju da će se sve što je građeno na prividu pre ili kasnije urušiti pod sopstvenom težinom. Svet lažnih slika ruši se onog trenutka kada se dotaknu stvarnost i njena suština. Onaj ko je nema, nestaće zajedno sa svojim kulisama, zaboravljen gotovo pre nego što je i bio primećen.

Zašto, onda, društvo nagrađuje privid više nego istinu? Odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da je istina zahtevna, spora i često neprijatna. Ona traži vreme, strpljenje i unutrašnju zrelost da se prepozna i prihvati. Privid, naprotiv, nudi brzu utehu, prijatnost za oko i instant osećaj smisla. I tako nastaje paradoks: iako u dubini duše svi čeznemo za istinom, kolektivno nagrađujemo laž, aplaudirajući onome ko se najglasnije pokazuje i diveći se onome ko najsjajnije sija, makar taj sjaj bio pozajmljen i lažan. Time nesvesno gradimo sistem u kojem su montirane fotografije i laž na životnoj sceni vredniji od stvarnosti, a reči izgovorene vikanjem ili kroz lažni osmeh, važnije od mudrih.

Mladi tako rastu sa uverenjem da je biti primećen vrednije nego biti istinit i sadržajan i da je važnije imati publiku nego suštinu i smisao. Generacije koje se oblikuju u takvom okruženju, od malena uče da je maska prirodnija i vrednija od lica, poza od uspravnog i prirodnog hoda, a uloga od realnog života. Dok spolja cveta iluzija, iznutra vene čovek, jer niko ne može živeti u laži a da ga ona ne razjeda iznutra. Nagrada društva time postaje kazna za pojedinca.

Ovde je reč o bolesti koja se širi poput zaraze. Kada dovoljan broj ljudi poveruje da je privid vredniji od istine, čitav sistem se okreće protiv onih retkih koji ostaju verni sebi i realnom životu. Takvi ljudi za druge postaju stranci, njihova tišina deluje čudno, njihovi talenti i autentičnost se doživljavaju kao slabosti, a skromnost kao nedostatak ambicije. Tako se vrlina pretvara u manu, a mana u društveno poželjnu “vrlinu”.

Možda je za utehu činjenica da nijedan takav sistem nije trajao večno. Privid može da zavede mase, ali ne može da opstane tokom dužeg vremenskog perioda. Kad-tad dolazi trenutak obračuna, kada kulise padaju i kada svet traži ono što je stvarno. Naša je odgovornost, kao pojedinaca i kao zajednice, da prepoznamo taj trenutak, da naučimo mlade da nije veličina u broju fotografija i video-klipova, u lažnim osmesima i sjaju, u koketiranju i poziranju sa političarima, već u broju i dubini istinskih dela koja ostavljamo za sobom.

Sve vredno i veliko nastaje u tišini i skromnosti, u čovekovom unutrašnjem biću koje se ne može izmeriti ni objaviti, a ostalo su samo jeftina zrnca lažnog glamura koja, kada ostanemo sami, otkrivaju svu nagotu i siromaštvo iz kojeg su nikla.

U tom sudaru lažnog i istinitog, blještavog i tihog, svetlucavog i dubokog, jedina prava pobeda pripada onome ko ume da ostane veran sebi i svojim kvalitetima. Maska i slika mogu da prevare oko, ali dušu nikada, pogotovo ne na duže staze. Zato se na kraju svih krajeva ne broje fotografije, poznanstva, aplauzi ili trenutne koristi stečene sopstvenom moralnom ili (i) telesnom prodajom, već plodovi intelekta i duše, koje je čovek stvorio, tiho nosio i darovao drugima.