Dragan Jakovljević: Život u spektaklu

Neusklađenost misli, reči i postupaka jedna je od najdominantnijih slabosti ljudskog karaktara, koja svoju ekspanziju doživljava upravo u vreme relativizacije i degradacije mnogih vrednosti. U javnom životu, ali i u privatnim odnosima, ljudi sve češće pribegavaju praksi da jedno govore, drugo misle, a treće rade. Taj obrazac nije više tek izuzetak ili prolazna ljudska slabost, već postaje ukorenjeno pravilo ponašanja - društveni kodeks koji umesto da izaziva čuđenje, sve više dobija status prihvaćene „normalnosti“.

Zašto je to tako? Prvo, živimo u vremenu u kojem forma preuzima primat nad sadržajem. Javna obraćanja, od političkih izjava, preko verskih propovedi, do objava na društvenim mrežama, postaju svojevrsni spektakli milozvučnih reči, oblikovanih tako da ostave utisak i zadovolje trenutno raspoloženje slušalaca ili pratilaca. Ali, iza njih često ne stoji stvarna namera da se budu pretočene u život. Tako nastaje praznina koja se s vremenom pretvara u jaz između reči i stvarnosti.

Drugo, ljudi se neretko plaše da kažu ono što misle jer znaju da istina ima svoju cenu i da može da poljulja odnose, naruši položaj, izazove konflikt. Istina je zahtevna, jer traži hrabrost, doslednost i spremnost na žrtvu. Laž je lakša i ona omogućava trenutni mir, brzu korist i udoban položaj. Zato je lakše misliti jedno, a govoriti drugo – prilagođeno, prigušeno, upakovano. Na taj način misao gubi svoju snagu, a govor postaje maska. Cena te „lakše“ putanje jeste postepeno raspadanje unutrašnjeg integriteta čoveka, a sa njim i integriteta zajednice.

Кada reč izgubi vrednost, sve postaje relativno: i pravda, i poverenje, i ljubav i vera. Takav svet liči na kuću bez temelja – može izgledati veličanstveno, ali prvi jači potres dovoljan je da je sravni sa zemljom.

Treće, delo koje bi trebalo da bude kruna naših misli i reči, često je toliko siromašno da više krnji nego što uvećava čovekov ugled, a u mnogim slučajevima je po sredi neki kratkoročni interes. To je onaj trenutak kada se vidi prava mera čovekovog integriteta.

Кada izgovorena reč i delo nisu u skladu, javlja se najopasniji oblik krize – kriza poverenja. Posledice takve prakse daleko prevazilaze polje pojedinačnog morala, jer ona razara tkivo zajednice. Društvo koje prestane da veruje u težinu reči pretvara se u zajednicu oblikovanu cinizmom, a građani koji slušaju političare kako godinama obećavaju jedno, a rade suprotno, prestaju da veruju ne samo njima, već i samoj mogućnosti da politika može biti časna delatnost.

Vernici koji vide kako se u hramu propoveda jedna vrlina, a u praksi upražnjava nešto sasvim drugo, gube poverenje u one koje slušaju. Tako se, polako ali sigurno, urušavaju sami temelji zajedničkog života.

Кada se živi u svetu u kojem sve deluje kao pozorište, gde se na sceni izgovaraju reči koje zapravo ne znače ništa, posledice se osećaju svuda: na poslu, gde radni dogovori više ne važe; među partnerima gde obećanja lako blede; u prijateljstvu, gde poverenje ustupa mesto interesu.

Uzrok ove pojave nije samo u slabosti pojedinca, već i u onome što nazivamo duhom vremena. Moderna civilizacija favorizuje brzu korist, trenutni uspeh, spektakl i utisak. Iskrenost, doslednost i strpljenje, koji su nekada važili za vrline, danas se često smatraju naivnošću ili čak slabošću. U takvom ambijentu, raskorak između onoga što govorimo, mislimo i radimo nije samo posledica ličnog licemerja, već i sistemskog podsticaja.

Pa ipak, rešenje ne možemo da tražimo isključivo u „sistemu“. Zakoni, uredbe, institucije – sve to ima smisla, ali ne može da zameni unutrašnji moralni preobražaj. Problem reči, misli i dela nije pre svega institucionalan, nego egzistencijalan. On se tiče svakog čoveka ponaosob.

Rešenje je u vraćanju dostojanstva izgovorenoj reči: govoriti samo ono što mislimo, misliti samo ono što možemo da pretočimo u delo; raditi tako da naše delo bude živi dokaz naših reči. U tome možda nema ničeg spektakularnog, ali ima nečeg duboko revolucionarnog.

Takve promene počinju od onog najtežeg – od pojedinca koji ima hrabrosti da izađe iz tog trojstva laži. To znači: govoriti ono što zaista mislimo, misliti ono što je u skladu sa istinom i raditi ono što je u dosluhu sa našim rečima. Takav čovek možda neće uvek biti prihvaćen, možda će često biti izložen podsmehu ili pritisku, ali će biti slobodan. Biće temelj slobodnog društva, koje nije pozornica, već zajednica.