Dragan Jakovljević: Život po pogrešnoj meri

Ne davaj nikome ni soli ni saveta ako ti ne traži, izreka je koja se pripisuje narodu i provlači kao mudra misao kroz naše Fejsbuk profile i razgovore o ljudskim naravima. Istu poruku šalju nam i neki učeni ljudi, upućeni u našu psihu. Govore kako savete ne treba deliti, niti u pomoć hitati ako to od nas niko ne zatraži, jer bi ljudi mogli pomisliti kako smo, eto, baš nametljivi, baš nekulturni, baš neuviđavni... Slušamo i verujemo, jer govornici odaju utisak ljudi sigurnih u sebe, čak i dopadljivih.

Živimo tako po meri koju su nam skrojili lepo, bez mane, ali bez nas, na neviđeno. Držimo se te mere, pratimo uputstva, međusobno sve udaljeniji i sve usamljeniji, često bespomoćni, a fizički tako blizu.

Mir i privatnost drugih poštujemo tako što propuštamo da pomognemo, utešimo, nahranimo, posavetujemo, oraspoložimo… I prekjuče, i juče i danas, verovatno i sutra. Samo zato što oni kojima je ponešto od tih naših darova preko potrebno ne traže i ne očekuju ništa, mirno puštamo niz brzake prolaznosti i poslednje ostatke svoje čovečnosti i predajemo se prividu kako je sve u najboljem redu.

Zaboravili smo, ipak, da je zadovoljstvo darivanja – hlebom, pesmom, cvetom, zagrljajem ili ponekom utešnom rečju, među nasušnim čovekovim potrebama; podvig koji ga katkad uznosi do najvećih visina njegovog unutrašnjeg sveta, a katkad i mnogo dalje.

Pritešnjeni između prošlosti kao šumskog puta koji nam se ubrzano gubi iz vidokruga i budućnosti kao velike, nedokučive tajne, sve svoje nekadašnje svetlosti sabijamo u jedan jedini kofer i ljubomorno ga čuvamo od tuđih pogleda i dodira. Ne otvaramo ga lako… tek ako zatraže.

Ne postoji niko skloniji prokletstvu od nas, koji ga bez prestanka sa sebe skidamo.