Dragan Jakovljević: Dostojanstvo u raljama monetizacije

U veku ekrana i tastatura, u prostoru koji više ne miriše na papir, već na piksele, pojavila se i uzima maha nova religija, zasnovana na verovanju da čovekova sreća zavisi od lajkova. Hramovi su u ovom slučaju virtuelni, bez krova i temelja, ali sa beskrajno dugim i prostranim hodnicima ega. I upravo tu, pod fizički nedodirljivim svodovima Fejsbuka i Instagrama i plavičastim sjajem digitalnog sunca, žive junaci novog doba. Imena im nisu ispisana mastilom, već algoritmom; njihova hrabrost meri se brojem kliknutih srca i palčeva, a umesto pesama i epopeja, svetu pružaju fotografije. Na njima su najčešće oni sami: u kupatilu, pred ogledalom, u postelji, a katkad i kraj nadgrobnih spomenika. Žive od nade da će neko, negde, reći: „Bravo“, „Prelepo“, “Dirljivo”, „Ti si car(ica)“...

I, što je sramota veća, lajk je slađi; što je bol dublja, klik je glasniji. Deca u suzama, roditelji u pijanstvu, brakovi u raspadu… Sve postaje materijal za ”monetizaciju”, sirova građa za virtuelni tron. Intima, nekada pažljivo čuvana, sada se razmeće i nosi javno, kao zastava, dok je granica između ličnog i javnog toliko tanka, da je sve teže uočljiva.

U toj beskrajnoj trci i potrazi za potvrdom, ljudi su skloni da prodaju i dostojanstvo, koje među pristojnim svetom nikada nije bilo predmet trgovine. Prijatelji postaju statisti, članovi porodice tek puki rekviziti, a emocije valuta. Dete koje još ne zna ni da govori već ima svoj album poniženja, jer mama želi da svet zna kako „mali voli da kaki“, dok tata, sa pivom u ruci, snima babu kako spava otvorenih usta, nadajući se viralnoj slavi. I niko više ne pita zašto, već – koliko: lajkova, komentara, pregleda i deljenja. Svako „sviđa mi se“ doliva gorivo u mašinu samoponižavanja autora i njegovih bližnjih.

Ali, za razliku od pravih prijatelja, ovi na ekranu nas neće zagrliti, kao što nas algoritam neće utešiti. Кada svetlo sa monitora utihne, ostaju samo mučna tišina i praznina, uz pitanja “Gde li sam pogrešio?”, “Zašto su mi virtuelni aplauzi važniji od ljudskih pogleda, a virtuelni zagrljaji topliji od onih u realnom prostoru i vremenu?”.

U doba kada se i društveni status sve češće meri brojem lajkova, postaje bolno očigledno koliko je taj sistem suštinski besmislen. Lajkovi su postali valuta pažnje: brzi, laki klikovi osmišljeni su da potvrde nečiju vrednost, mišljenje, izgled ili trenutak. Ali, šta zapravo znače? Lajk nema mogućnost da meri iskrenost. Ne otkriva dubinu misli, ne izražava empatiju, niti podstiče dijalog. On je prolazni impuls, često rezultat dosade, odraz potrebe za licemerstvom, navike ili društvenog pritiska. U bujici sadržaja koja nas svakodnevno zapljuskuje, lajkovi se dele rutinski, bez stvarne pažnje, bez istinskog doživljaja onoga što „ocenjujemo“.

Takva površna validacija dovodi do opsednutosti brojkama kao nove bolesti zavisnosti. Ljudi sve češće oblikuju svoje živote prema onome što će „dobro proći“ na mrežama, a ne prema onome što je autentično, lično i istinito. Emocije se potiskuju, a životni trenuci postaju pozornice i performansi radi nečije potvrde.

U toj trci za digitalnim odobravanjem, gubimo suštinu komunikacije, jer umesto da se istinski povezujemo, razgovaramo i međusobno slušamo, mi brojimo. Ima li danas ičega što više može da nas porazi od načela nove “religije” da se vrednost čoveka ili njegovog dela meri brojem „sviđanja“, a ne toplinom, iskrenošću, mudrošću, vrlinama ili prisustvom u stvarnom svetu?

Verujem da će jednoga dana neko iz budućeg sveta čije konture sada teško možemo i da zamislimo, zaviriti u naše Fejsbuk profile onako kako se otvaraju stare knjige i listati ih sa čuđenjem, stidom, pa i tugom. Možda će neko tada reći: „Pogledaj šta su sve radili, samo da ne bi bili zaboravljeni“, dok zaborav, sabrat i verni sluga Fejsbuka, čeka. Čini to tiho i strpljivo, siguran u uspeh svoje misije. Zna da sve ono što je bilo glasno, nametljivo i ovenčano pompom, kad-tad prestane da zvoni. Ostane samo tišina. I istina, u njoj.