Dragan Jakovljević: Šta god i o kome god pišemo - namenjeno je nama

Na obodima virtuelnog sveta, gde svetlost ekrana može da osvetli i razotkrije i najmračnije kutke ljudske psihe, često niču reči koje nisu namenjene zbližavanju, već povređivanju. Društvene mreže, zamišljene kao trgovi modernog doba, pretvorene su u arene u kojima umesto dijaloga caruje osuda, bez prethodnog promišljanja. Tamo prebivaju oni kojima nije cilj da kažu, već da rane; koji komentare koriste kao strele, a tastaturu kao luk iz kojeg odapinju zlobu. To su oni bez mnogo samokontrole, ali još više – bez mira u sebi.

Takvi ljudi nisu zli po svojoj prirodi. Njihova zloba je naučena, negovana, često neizrečena bol koja se pretvara u gnev. Кada komentarišu, ne osvrću se na smisao, na posledice, niti na dostojanstvo drugog. Njihove reči liče na pepeo razbacan vetrom – ni koristan, ni lep, ali uporan u prljanju svega što dotakne. U njihovim rečenicama ne stanuje istina, već osuda, često bez temelja, bez znanja, bez srca... Oni ne traže razgovor, već sudnicu gde će sami biti sudija, porota i dželat.

U toj potrebi da sve osudi i prokomentariše, čovek zapravo zaboravlja ko je. Jer, reči koje šaljemo u svet ne nestaju – one se kao senke vraćaju, lepe se za nas i prate nas gde god da krenemo.

Onaj ko ne zna da ćuti, da se zaustavi, s vremenom gubi svaki oblik poštovanja u očima drugih. Ugled, koji se gradi godinama, može se izgubiti u jednoj nesmotreno sročenoj fejsbuk objavi. Кažu da čovek postaje mali ne zato što nema šta da kaže, već zato što ne zna kada treba da stane.

Ti ljudi mi ponekad liče na lampice koje sijaju kratko, ružno i neprirodno, dok se ne ugase u sopstvenom besmislu. U očima posmatrača, oni postaju tužni simboli vremena u kojem buka nadjačava mudrost, a brzina unižava duh. Tužno je gledati kako takvi ljudi ne uviđaju koliko su ogoljeni i tragikomični u svojoj potrebi da budu viđeni, makar i kao neprijatni.

Zaboravljaju da je i kod njih prisutna večna istina da je reč ogledalo duše: ono što izgovorimo i napišemo - to i jesmo. Ukoliko stalno sipamo otrov oko sebe i po drugima, svakako ga nosimo i u sebi. Dok neki koriste reči da podignu, ohrabre i probude svetlost u drugima, oni koji izlivaju zlobu pokazuju samo jednu istinu – sopstvenu tamu. A tama kao tama, ma koliko velika bila, nikada nije pobedila svetlost, jer ljudi biraju kome veruju, čije reči pamte, a čije zaboravljaju.

Zato, umesto ogorčenja ipak birajmo uzdržanost; misao koja prethodno sazri u tišini i prođe kroz sito razuma i srca. Jer, onaj ko ćuti kad treba, govori glasnije od onog koji viče; onaj ko zna da poštedi, veći je od onog koji udara – reče davno neko mudriji od nas. Ono što pišemo drugima, zapravo pišemo sebi. A, ugled nisu reči koje drugi izgovore o nama dok smo tu, već ono što ostaje kad nas više nema.