Dragan Jakovljević: Čarape

Dok banjski park leži u jutarnjoj tišini, a vazduh miriše na vlagu, koračam bez žurbe i bez naročitog cilja, kao kad ponekad idemo ka nečemu što ne tražimo, ali ga na kraju moramo pronaći. Pored drvene klupe, u senci lipe, stoji starija žena, mala i tiha, kao da se ne usuđuje da zauzme previše prostora na uzanom trotoaru. U naručju joj tri para vunenih čarapa. Obučena je skromno, poput žena njene životne dobi, sa maramom vezanom ispod brade, kako su to nekada radile naše bake. Takvu tišinu oko sebe, koja sama po sebi mnogo ume da kaže, znaju da nose ljudi su proživeli mnogo, a o tome retko govorili.

Usporavam hod i zastajem, jer osećam kako me iza grudne kosti steže nešto nejasno, duboko i staro. Možda pogled ili način na koji stoji ili to kako drži te čarape, kao da ih predaje nečemu višem. Približavam joj se, gotovo nesvesno.

„Evo čarapa, sine... Dobro će ti doći za zimu“, kaže.

Glas joj je mekan, pomalo stidljiv, kao da se izvinjava što postoji, što nudi i što se nada. A u očima joj svi putevi kojima je hodala - oni blatnjavi, i oni kameniti, i oni koji vode kroz sneg…

Gledam je, a duša mi proklijava nekom davnom, skoro zaboravljenom toplinom. Kao da mi se vraća nešto što sam godinama zaboravljao da mi nedostaje. Osećam i vidim da je u njoj sve ono što je bila i moja i sve naše bake koje su plele tiho, dok su im prsti čuvali uspomene, a pogled tražio neko vreme koje više nije bilo tu.

Starica primećuje moje ćutanje i verovatno misli da se dvoumim.

„Ja sam ti od Ivanjice“, kaže. “Ovde sam kod ćerke, ona živi u Čačku, pa sam jutros uhvatila autobus za banju. Ruke ne znaju da miruju, a kad ništa ne radim misli mi odlutaju i to nije dobro. Zato sam plela i to mi dođe kao razgovor. Kao da sam sa sobom, al’ i s onima kojih više nema…“

Sklapam rečenice u sebi, ali nijedna ne može da stane u ono što osećam. Kažem joj samo da me podseća na moju baku, koja je takođe plela čarape od vune. Tog trenutka sve staje. Vidim kako joj drhti pogled, kao kad na površinu bistrog jezera neko baci kamenčić. Prilazi i grli me, bez reči.

Bio je to zagrljaj od onih koje pamtiš celog života; koji te vrati u vreme detinjstva, kada su te grlile ruke koje su mirisale na sve tebi drago. U tom zagrljaju bilo je sve: i zahvalnost, i sećanje i oproštaj.

Starica brzo briše suzu sa ivice oka, s onim tihim dostojanstvom žena koje ne žele da ih iko vidi slomljene. Uzimam sva tri para čarapa i dajem joj novac, zaboravivši da pitam koliko koštaju. Nije mi ni rekla, samo je klimnula glavom sa zahvalnošću i blagim osmehom, kao da joj je srce na tren ispunila velika radost.

Znam da te čarape neću skoro nositi, jer one i nisu za hodanje, već ostaju za pamćenje, za onaj deo mene koji još uvek veruje da sve što je pleteno rukama nosi trag duše onoga ko je pleo.

Odlazim i ne želim da se okrećem, ali ipak moram. Ona stoji i dalje na istom mestu, s rukama spuštenim niz telo i pogleda uprtog ka meni. Gledala me je sve dok se nisam izgubio iza stabala i ličila mi na ženu koja zna da je to poslednji put da nekoga vidi, pa želi da taj prizor zapamti.

Stižem kući i svhatam da nisam kupio čarape, nego jedan trenutak, zagrljaj prošlosti i oproštaj. Kupio sam tišinu u kojoj je baka mog detinjstva isplela nešto što još uvek traje. Jer, neke žene ne prodaju vunu, već nežnost koju niko više ne traži. One ne očekuju hvalu, već stoje sa čarapama u rukama i nadom, kao da još veruju da ovaj svet može da se seti šta znači imati baku, i zimu, i srce koje zna da zagrli.

Stavljam čarape na sto, pažljivo, gotovo obredno. Kao da bi i dodir mogao da izbriše ono nevidljivo što je bilo utisnuto među te niti. Gledam ih postiđen i priznajem da s vremenom zaboravljamo mirise, glasove, poglede i to kako su naše bake znale da pletu ćutanjem, da nas vole bez pitanja i čekaju čak i kad znaju da ne dolazimo. Te ruke, ispucale i mirne, bile su naše sidro u svetu koji je uvek hteo više nego što je nudio.

Te čarape su kao poruka u boci koju je ko zna ko davno bacio u more vremena, nadajući se da će je neko, nekada, u jednom banjskom jutru pronaći. Ja sam je pronašao i zato te čarape ne gledam kao stvar. U njima dišu prošlost i ljubav žene koja je svakako znala da život boli, ali je svejedno birala da bude blaga.

Pomislio sam da baki iz parka napišem pismo, lako bih našao adresu. Da joj kažem da je taj dan bio važniji nego što nam se učinilo, da nije samo prodala čarape, nego donela tišinu koja leči i pogled koji ostaje. Ali, ništa nisam napisao, jer ona sve to sigurno već zna.

Soba tone u polutamu, a čarape i dalje leže na stolu, kao ruka na ramenu koje više nema ili glas koji se više ne možeš čuti, ali reči znaš napamet. Sedim u tišini, ne paleći svetlo i sećam se police iz ormara u roditeljskoj kući, one gornje, do koje moraš stolicu da prineseš. Tamo još stoje čarape koje mi je baka isplela kad sam bio mali. Godine su prošle, ali nisam zaboravio na njih.

Moja baka je uglavnom ćutala dok je plela. Ponekad bi samo rekla:

„Kad mene ne bude, da ti ostane bar nešto što su mi ruke dotakle.“

Njene reči sam tada shvatao olako. Mislio sam da ljudi ostaju i da će uvek biti prilike. A vreme zapravo teče kao reka bez obale i sve što ne uhvatiš ona odnese sa sobom. I zato danas ćutim pred vunenim čarapama i boli me što nisam više pitao, više slušao i više dolazio, jer čovek najpre izgubi bake. One prve odu, neprimetno, u snu, u bolnici, u tišini… I tek kasnije shvatiš da su one bile poslednja veza sa nečim što je bilo bezuslovno. Kad nestanu one, svet postane oštriji, brži i hladniji i nema više one ruke da ti ispravi kragnu, niti pogleda koji je sve praštao, i tada, i unapred i zauvek.