Znam da ima ljudi koji žive, istrajavaju i odlaze zajedno sa svojim neispričanim pričama i da svako od njih ima poneki razlog za takvu vrstu bekstva od sebe samog. Strah, odlaganje tog važnog zadatka za neko buduće vreme, viđenje sebe kao neveštog pripovedača ili kao osobe čija pripovest nikoga ne bi zanimala… Zbog ovakvih pogrešnih uverenja, mnogi od nas prožive život, a da ga nisu dovršili pričanjem svoje priče.
Kažu da nema većeg duševnog tereta od nošenja neispričane priče u sebi i ja im verujem. Istina je da je pisanje najusamljeniji posao na svetu i ta okolnost može, u očima onih koji bi radije da pobegnu od takve avanture, izgledati kao žrtva koju ne bi mogli da podnesu. Oni koji se ipak odvaže da pokušaju, vrlo brzo shvate da pisanje nije „neisplativ rad za druge”, kako se to obično misli. Ovom vrstom krađe komadića života od njegovog svakako izvesnog kraja, suštinski se posvećujemo sebi i mogućnosti da, hodajući tom stazom, proživimo još najmanje jedan novi život.
U prirodi je svakog mladog i (ili) neiskusnog pisca da teži što većem broju čitalaca svojih redova. Ne treba ih osuđivati zbog toga, jer je mnogima u tom periodu života ovakva težnja važan motiv za nastavak rada, bez kojeg nema ni ulaska u narednu, zreliju stvaralačku etapu. Takve težnje, međutim, s vremenom iščezavaju i ustupaju mesto unutrašnjim borbama autora za snagu napisanog. To se događa kada shvatimo pomalo surovo, ali svakako otrežnjujuće pravilo da je kvalitet svakog književnog dela obrnuto proporcionalan broju čitalaca.
Čudim se nekim ljudima koji su, kakve li zablude, uvereni da njihov poznanik, pisac, silno pati ako od njega ne zatraže knjigu koju je napisao, ako negiraju da su na internetu otvorili njegovu priču, ako mu “baš namerno” ne upute “lajk” ili neki drugi znak dopadanja ispod redova koje prethodno s pažnjom pročitaju. Verujem, međutim, da bi se silno iznenadili kada bi im pošlo za rukom da razumeju razloge zbog kojih većina pisaca piše i kada bi tako ustanovili da njih među tim motivima nema.
Svaka priča koju sam napisao, pomakla me je ka svetlijoj i boljoj strani univerzuma, ovoga sveta i moga bića. Tu stranu svako od nas ima, ali je put do njenog prepoznavanja nekada dug i teško prohodan. To naročito biva u vremenima poput našeg, kada su zli naumi, reči i dela ljudima češći družbenici od plemenitih činjenja.
Neke od ovih priča su mi, na tom putu, takođe darovale utehu kada mi je bila potrebna. Ona mi je potom život činila lakšim i vedrijim, vodeći me putem konačnog ozdravljenja. Svaka tačka na kraju rukopisa, isijavala je radost i taj dan mi bojila čudesnim bojama, od kojih se potom živelo. Da, tako je i danas.
I, da ne bude zabune, upravo je to jedini motiv zbog kojeg pišem. Još uvek ne vidim da bi išta moglo biti važnije od radosti koju nam daruje univerzum kroz avanturu stvaranja. I znam da bez ove strasti više ne bih mogao.