Dragan Jakovljević: ZATOČENIK

Svi koji me lično poznaju, a u poslednje vreme i brojni virtuelni poznanici sa društvenih mreža, znaju da od detinjstva volim životinje. Iako sam rođen i odrastao u gradu, one su od najranijih dana postale moji dragi, verni prijatelji. U dvorištu smo uvek imali psa, jedno vreme i mačku, pa kokošku, goluba… Otac bi iz šume ponekad donosio zečeve i razne vrste ptica, da ih sestra i ja upoznamo, a onda ih je, sutradan, vraćao u njihova prirodna staništa. Sećam se koliko sam tugovao kada ih ujutru ne bih zatekao u našem dvorištu. Tek kasnije mi je postalo jasno da je povratak u prirodu, njihov jedini pravi dom, zapravo bio najhumanije rešenje.

Moj današnji kućni ljubimac, havanski bišon Miki je, zahvaljujući neodoljivoj i, priznajem, pomalo preteranoj potrebi svog vlasnika da ga fotografiše, odavno postao omiljen među našim Fejsbuk prijateljima. Njegovi prethodnici su, takođe, svaki na svoj način, obeležili periode mog detinjstva, puberteta, rane i poznije mladosti, sve do današnjeg doba - nazovimo ga zrelim. Štaviše, svaki od mojih ranijih pasa dobio je u mom mentalnom kalendaru svoje doba. Često zatičem sebe kako, prisećajući se nekih davnih događaja, zaključim da su se zbili ili trajali u Lakijevo, Denijevo, Arijevo ili Arino vreme. Mikijeva epoha započela je pre deset godina i nadam se da se neće skoro okončati.

Neki od mojih prijatelja takođe imaju kućne ljubimce. Među njima je i mačak Stole koji, kako mi je rekla njegova vlasnica, nikada nije izašao izvan njihovog stana, uprkos činjenici da zgrada u kojoj žive ima prostrano i prilično bezbedno okruženje. Tako Stole, prema odluci moje prijateljice, “iz bezbednosnih razloga” nikada nije saznao da izvan njihova četiri zida postoji i jedan drugačiji svet koji bi mu se, siguran sam, veoma dopao. Zapravo, pre bih rekao da se mačak pomirio sa činjenicom da to nikada neće saznati.

Stole je u prvim mesecima svoga života bezbroj puta pokušavao da, mjaukanjem i grebanjem ulaznih vrata, barem zaviri u taj spoljni svet, u koji je njegova gazdarica povremeno izlazila. U to vreme je, neretko, pokušavao da skakanjem dohvati bravu i tako krene za svojom vlasnicom, ali je bio premali i preslab za takav podvig. Kako su dani su prolazili, Stoletovi neuspesi su se nizali. Naposletku je, posle bezbrojnih, očajničkih pokušaja da se domogne brave, a time i svoje slobode, makar i privremene, mačak konačno odustao od svoje borbe. Prihvatio je svoju nemoć o prepustio se uverenju da mu je sudbina namenila drugačiji život.

Od tada je prošlo nekoliko godina i Stole je izrastao i prelepog, negovanog i natprosečno velikog mačka. Danas mi liči na omanjeg tigra koji bi s lakoćom mogao da dohvati bravu na vratima njihovog stana i da nakon samo jednog skoka, upozna i onaj drugi, spoljašnji svet, za kojim sve vreme čezne.

Gledajući njegov tužni, zamišljeni pogled, učinilo mi se da sam shvatio zašto to ne čini. Taj ogromni mačak više ne pokušava da izađe iz stana jer i dalje misli da mu to neće poći za rukom. U njegovom sećanju i dalje žive neuspešni pokušaji iz detinjstva da se izbori za delić svoje slobode. I dalje, rekao bih, veruje da je samo sićušno, nejako mače, nedovoljno snažno da ostvari svoj san i domogne se brave. Zbog toga što nikada nije ponovo iskušao svoju snagu, Stole će, po svemu sudeći, i dalje ostati da živi u jednom oskudnom, za njega neprirodnom svetu, omeđenom plakarima, staklima i vitrinama i u njima videti svoju zlu, mačju sudbinu.