Dragan Jakovljević: Zablude prosečnog Šumadinca

Кada Šumadinac stigne u Mađarsku, na pamet mu obično padnu tri stvari za koje je uveren da pripadaju podneblju u kom se našao, a koje su veoma popularne u zemlji iz koje dolazi. Sećam se kako sam priče o tim trima stvarčicama brižljivo čuvao u rukavu, kao dragocene kečeve, verujući da bih pomoću njih, tih hladnih i sivih devedesetih, kada Srbi nisu bili popularni nigde, pa ni u Mađarskoj, u nekom trenutku konačno mogao da izmamim blagonaklone osmehe na licima mojih novih poznanika.

Prvi adut bila mi je jabuka Budimka, čije je stablo još pre mog rođenja krasilo naše dvorište, a obilni plodovi svake jeseni donosili radost i deci i odraslima. Jednom sam, kao dete, upitao strica zašto se ta jabuka zove Budimka i da li ona ima veze sa komšinicom, koja se baš tako zvala. Odgovorio mi je da komšinica nije u rodbinskim vezama sa tom sortom jabuka, već da su one, verovatno, poreklom iz Budima.

- To je jedan daleki grad, gde takođe ima ljudi koji govore istim jezikom kao i mi i koji su našeg roda – rekao je stric.

Onda u redu, mislio sam. Neko je nekada verovatno iz tog Budima u torbici poneo jabuku Budimku, pojeo je i bacio peteljku, iz koje je s proleća izraslo stablo. Najpre jedno, pa drugo, treće.... I tako sve do jabuke u našem dvorištu.

Slično je bilo i sa Madžarkom, najpopularnijom od svih šumadijskih šljiva. Svakoga leta smo sestra i ja redovno pomagali dedi u sakupljanju šljiva koje u mom rodnom kraju i danas uspevaju bolje i rađaju obilnije od ostalog voća. Bilo je u dedinim šljivicima i ranki, ali je Madžarke negovao s posebnom pažnjom i očekivanjima. Od njih se, govorio je, dobija najbolja rakija, šljivovica. Nije mi tada bilo jasno zašto mu je potrebno toliko šljiva, kad niko u kući nije bio sklon alkoholu. Takođe sam sumnjao da je to neukusno i, nama deci nepodnošljivo ljuto piće, potrebno bilo kome, u tako velikim količinama. Ipak, ne želeći da uvredim dedu takvim primedbama, bespogovorno bih prionuo na sakupljanje šljiva, koje je on prethodno stresao sa stabala. Plodove smo nosili u kofama do velikih bačvi, odakle su se posle faze vrenja, šljive s jeseni koristile za spravljanje rakije. A zašto tu sortu zovu Madžarkom, nikoga nisam pitao, jer sam u to vreme već učio geografiju i znao da u susedstvu postoji zemlja Mađarska, koju poneko u našem kraju zove i Madžarskom. Onaj, spomenuti neko je, dakle, uz jabuku Budimku, u torbici imao i koju šljivu Мadžarku, kada se zaputio na Balkan.

Ne verujem da je u prošlosti bio običaj da se kolači nose na put, pa sam mogao samo da maštam o tome kako se dogodilo da Mađarica postane jedna od najomiljenijih poslastica u Srbiji. U prigodnim prilikama priprema ih svaka domaćica koja drži do kulinarske tradicije, a recept se bez ikakvih dodatnih novotarija prenosi s kolena na koleno i brižljivo čuva.

Ali, na moje zaprepašćenje, ispostavilo se da mađarsko podneblje ne poznaje ove nazive i da je, po svemu sudeći, u pitanju nesporazum. Svoje srpske nazive su Budimka, Madžarka i Mađarica dobile ko zna kako i zbog čega, jer niko od mojih budimpeštanskih poznanika nije čuo ni za jednu od njih. Neki su čak, moja uverevanja shvatili kao šegačenje, pa mi je trebalo i mnogo dodatnog truda da im objasnim kako mi to nije bila namera. Moji pokušaji da ih na ovaj način prijatno iznenadim, završavali su suprotnim efektima ili, u najboljem slučaju, potpunom ravnodušnošću slušalaca.

Ovu vrstu proveravanja stoga odavno ne praktikujem. Shvatio sam da se tu više ništa ne može učiniti i da je Budimki, Madžarki i Mađarici suđeno da ostanu izvorne Šumadinke, čudilo ih to ili ne.