Dragan Jakovljević: VREME JE

Svima nam je, barem u nekom periodu života, bila bliska pomisao kako će se sve odjednom promeniti, kako će biti bolje ako potražimo knjigu žalbi i svojim jedom ispunimo barem jednu njenu stranicu; ako pronađemo nadležne za pritužbe i taj dan im učinimo zasluženo gorkim; ako svoju muku podelimo sa mnoštvom, u kojem su možda i oni nama slični; ako u debatama podignemo dva prsta i svakome kažemo sve što nam leži na duši; ako svetlost uperimo prema svakoj istini i nijednoj od ovozemaljskih krivih Drina ne dopustimo da takva ostane.

Ali, vreme je, reče vladika Nikolaj, 'tica, koja te kiti šarenim perjem, no, koja će doći i da počupa svoje. Ako budeš suviše vezao dušu svoju za perje, vreme će ti s perjem i dušu očupati. Ah, kako će tada ružna biti nagota tvoja!

Mnogo kasnije, naiđe trenutak u kom shvatiš kako ti je silno vreme umaklo u jalovim nadanjima u nemoguće, u besmislenim borbama protiv svih nepravdi i kako je sve moglo biti rešeno mnogo ranije, jednim tvojim potezom, u trenutku, bez napora, sporenja i poniženja.

Da, moglo je, kao što ni sada nije kasno da polako ustaneš i izađeš iz čađi koja te guši. Jedan ili dva koraka su dovoljna da spaziš kako se, dole, niz tvoju ulicu nižu neka druga, svetlija i veselija mesta, koja te već dugo očekuju.

Učini ono što je odavno trebalo. Niz tu ulicu kreni smelo, bez osvrtanja, pozdrava, dubokih uzdaha i patetičnih reči; bez misli o tome kako je u onome što za sobom ostavljaš sve moglo biti drugačije i možda bolje, jer nije.