Dragan Jakovljević: VEČNE SENKE DEČAČKOG GREHA

Otkriću vam jednu dugo čuvanu tajnu. Kao mali sam učinio nešto čega sam se kasnije, godinama, stideo. Moja starija rodbina i susedi reći će da to nije moguće, jer sam, po njima, bio mirno i neproblematično dete. To je možda i tačno; zapravo, sigurno je tako, ukoliko sebe iz tog perioda uporedim sa vršnjacima iz razreda i komšiluka.

To bi, na kraju krajeva, mogla da vam potvrdi i moja najbolja drugarica iz detinjstva, Slavica Krstić (odavno Marković). Dok je ona važila kao “baš živo” dete, mene je bio glas da sam sve suprotno od toga, iako nisam želeo da tako bude. Drugi su u Slavičinoj živosti videli temperament koji nije bilo uvek lako stišati, a ja sam joj se potajno divio i, sada znam, prilično nespretno pokušavao da kopiram neke njene nestašluke. Ali, veliko je pitanje da li bi naše zajedničko odrastanje proticalo tako skladno da smo oboje bili živahni poput nje, ili mirni poput mene... Ne verujem.

Taj naš sklad je, u jednom trenutku, ozbiljno zapretilo da poremeti nešto što sam učinio jednog junskog dana, svesno i namerno. Niko tako nešto od mene nije očekivao, ali sam verovao da će me u Slavičinim i sopstvenim očima to učiniti nevaljalcem, makar i nakratko.

Sećam se koliko sam bio iznenađen kada sam prvi put video ogroman mravinjak, koji je bio pravo malo brdašce. Pažljivo sam ga posmatrao i zamišljao kako bi mogao da izgleda život u tom mravljem megalopolisu. Slavica i ja smo bili sigurni da je režim stanovanja tamo bio doveden do savršenstva. Ako je unutra sve tako skladno i pored tolikog broja stanara, oni svakako imaju i svoje medije, jer kako bi drugačije pored tolike užurbanosti u njihovoj naseobini vladao ovakav sklad, mislio sam.

I, u tom trenutku, javila mi se ideja kako bih ja, dosadno miran i nepodnošljivo uzoran dečak mogao da uradim nešto po čemu bih barem u mravljem svetu postao poznat i upamćen. Svejedno mi je bilo da li će to “nešto” biti dobro ili loše, jer, šta bi moglo da mi se desi ako najobičnijim mravima učinim i neku pakost? Ništa, jer su i oni sami, takoreći, ništa, mislio sam. Ali, zato će njihovi mediji preneti ko im je danas razorio grad, ako ga sada šutnem. Pa da, nemoguće je da ta mala, potpuno beskorisna i beznačajna bića, koja su, istini za volju, marljivija od ljudi, nemaju sistem informisanja o važnim događajima u mravljem svetu i zemlji.

Na desnu nogu sam navukao čizmu i svom snagom išutirao brdašce u kome je bio mravlji dom. U isto vreme je, naravno, trebalo i pozirati, jer su ekipe mravljih listova i televizija sigurno već stigle na lice mesta. Približio sam lice mravinjaku, kako bih im olakšao posao i sebe odmah učinio prepoznatljivim u njihovom svetu.

- Hej, kome to poziraš? Ne vidim nikoga u blizini… - rekla je znatiželjno Slavica, sa druge strane drvene tarabe koja je delila naša dvorišta u predgrađu.

Odmah sam joj se pohvalio kako sam učinio nešto po čemu ću, sasvim sigurno, koliko sutra, postati poznat širom mravljeg sveta.

- Stidi se, teroristo! – vrisnula je. – Uništio si mravlji grad, koji sam svakoga dana snabdevala mrvicama hleba i ostacima voća i povrća.

Sada me, odjednom, više nije toliko interesovao mravinjak u mom dvorištu, već opasnost pred kojom sam se neočekivano našao. Slavica, bio sam u to siguran, više neće želeti da razgovara sa mnom, što bi značilo da u čitavoj našoj ulici neću imati sa kim da se igram.

Rekao sam joj da ne brine, jer su mravi vredni i za nekoliko dana će sigurno ponovo sazidati sve što sam im srušio.

- A šta ćemo sa izginulim mravima? – zagledala mi se u lice, suznih očiju. – Nije moguće srušiti ovoliki grad, a da niko u njemu ne pogine. Ubico, prezirem te! – rekla je i utrčala u kuću.

Suočen sa opasnošću ostanka bez jedine drugarice u kraju, sutradan sam joj se izvinio i obećao da ću i ja svakodnevno da donosim mrvice hleba i drugu hranu pred mravinjak, ako misli da bih tako barem malo mogao da se iskupim za počinjeno nedelo. Ona se nakratko dvoumila i rekla da nema dovoljno prstiju na rukama da mi objasni koliko godina ću morati da hranim i pomažem mrave, ako mislim da mi oproste, i ona i oni.

- To ne ide baš tako kako zamišljaš, ali pokušaj. I da znaš, kontrolisaću te redovno. Vidim li da zabušavaš, sa nama je gotovo! – bila je odlučna.

Nisam zabušavao, ni tada, a ni sada. U dvorištima našeg detinjstva odavno ne živimo ni Slavica, ni ja. S vremena na vreme obiđem stari kraj i, dok prolazim pored česme u dvorištu, pogledom potražim onaj mravinjak. Znam da ga više nema na tom mestu, ali negde svakako jeste. Prospem na brzinu šaku mrvica i žurno nastavim dalje, da komšije ne pomisle da sam postao čudak. Međutim, ja samo mislim da je dobro iskoristiti svoj život za ulaganje u nešto što će trajati duže od vremena koje smo mi proveli na Zemlji i da domovi nekih drugih bića to svakako jesu. Uostalom, svako vreme je pravo za činjenje onoga što je ispravno, zar ne?

Mnogo godina posle događaja koji je, svojom surovošću, obeležio jedan deo mog detinjstva, shvatio sam da je svaka forma života na ovoj planeti za nju podjednako važna, ma šta čovek mislio o nekim od tih oblika i ma koliko se upinjao da svojoj ulozi dodeli najveći značaj. Iščeznuće samo jedne kolonije barskih ptica, mrava ili cvrčaka, remeti ravnotežu čitavog krajolika i na neko vreme menja njegove prirodne zakone. Ponekad, to sigurno znam, remeti i čovekov san, nagoneći ga na stid i kajanje. Ta mučna osećanja pratila su me dugo nakon što sam uništio dom tim, po prirodnim merilima, savršenim i nedužnim bićima i nakon što sam neka od njih pri tom verovatno i ubio.

Ali, sazrevajući, uspeo sam da razumem da težinu svačije uloge, pa i naše, ne vagamo mi, već neki gornji, nama nedokučivi tasovi. Sada znam da je, samim tim što nam je zadata bez naše svesti o njoj, zemaljska uloga svakog od nas po jedna dragocena kockica. Bez ispunjenja te uloge, mozaik koji zovemo životom ne bi bio potpun, pa bio njen akter nepredvidljivi čovek, gorostasni primorski bor ili stanovnik savršenog mravljeg grada.