Dragan Jakovljević: Tišina pod jednim krilom

U trenucima dok grad spolja izgleda kao da će svakog trenutka da se raspadne pod teretom sopstvene buke, u čoveku se neretko začne neka tišina i da mu priliku da od nje nauči više nego od najsnažnijih glasova ovoga sveta. I upravo u toj tišini, usred jula koji udiše i izdiše vatru, pred vratima zgrade u kojoj živim ležao je golub. Nije ličio na one koji ponosno krstare nebom nad našim krovom i parkom, niti na one koji u jatu presecaju nebo u sumrak, nego na jedno, usamljeno, nemo biće.

Bilo je jednostavno ne obratiti pažnju na njega, možda još lakše zaboraviti ga, jer je život danas satkan od prolaznosti, a mi, ljudi, od navike da okrećemo glavu. Ali toga dana je nisam okrenuo. Možda upravo zato što je sve drugo unaokolo bilo preglasno i upitno i što je samo ta njegova tišina ličila na istinu.

Golub nije tražio ništa. Ležao je na ivici osunčanog dela pločnika, sklanjajući se pod ceradu bicikla. Telo mu je bilo krhko i kao da je svojom nemoći ispisivao pitanje na nevidljivim zidovima naše svakodnevice: gde nestaje obaveza, a rađa se odgovornost?

Dva dana je izdržao na tom mestu i samo je pogledom govorio da još postoji i da čeka, ne pomoć, možda ni nadu, već odgovor od nas.

Ljudi su prolazili, izgovarajući poruke koje su mi ličile na cigle ugrađene u zid ravnodušnosti: „Ne diraj ga, sigurno je bolestan“, „Pusti ga, vidiš da umire“, „Mi nismo lekari za ptice“…  Sve te reči značile su jedno: okreni se, idi dalje, ne treba da se mešaš u ono što nije tvoje, što je stvar brirode i Božje volje. I, možda su donekle bili u pravu. Tačno je da sve što se rodi mora da umre i priroda možda ne trpi sažaljenje… Ali, zar to što je smrt neminovna znači da život, dokle god trajao, ne zaslužuje dostojanstvo?

Zastajao sam dok sam prolazio pored tog goluba i dvoumio se. Borio sam se, ne toliko sa tuđim rečima, koliko sa glasovima u sebi. Jedan je govorio: nije tvoje, a drugi: jeste, ti si ga video, a čim vidiš patnju ona postaje tvoja.

Doneo sam posudu s vodom i pola šake pirinča. Ništa veliko, ni spasonosno. Možda ni dovoljno. Ali, u tom činu bilo je nešto veće od same pomoći. Bilo je priznanje da taj život nije nevažan, da je postojanje svake duše, svakog daha, svakog pogleda ka nebu, vredno makar jednog trenutka pažnje.

„Teški bolesnici ne jedu. Uzalud se trudite“, rekao je jedan stariji prolaznik i otišao.

I možda je imao pravo. Možda je sve bilo uzalud, ali mi ne biramo dela prema njihovom ishodu, već prema onome što ne možemo da zanemarimo i unutrašnjem pozivu koji je stariji od svakog zakona, čak i od religije. To je poziv da ne ostanemo gluvi na patnju, ma koliko ona bila naizgled mala, skrivena, neprimetna. Ono što razlikuje čoveka od svega drugog nije razum, već odazivanje, sposobnost da prepozna tuđu nemoć kao sopstvenu obavezu.

Sutradan, dok sam s komšinicom razgovarao o tome, rekoh joj da sam ispod njenog bicikla, prekrivenog ceradom, ostavio vodu i pirinač.

„Kakav pirinač? Tamo ga nema…“, uzvratila je, čudeći se.

Pomakli smo ceradu, zatim i bicikl. I zaista, tamo nije bilo ničega. Ni pirinča, ni ptice. Samo je zemlja bila blago isprskana vodom, kao da se neko umivao pre nego što je otišao. Bio je to jedini trag prisustva koje je odlučilo da se ne preda.

I tada, u tom praznom uglu dvorišta, rodila se ona vrsta tihe radosti koju ne donose vesti, ni priznanja, već saznanje da si možda, makar i nesvesno, bio kap koja je napojila život.

Možda je golub poleteo, a možda se samo sklonio negde, da umre u miru. Ali, važnije od ishoda bilo je to da nismo okrenuli glavu. I tu leži najveća istina - da život, ma koliko kratak bio, ne sme da bude ignorisan, jer je ignorisanje patnje prvi korak ka smrti duha.

U društvu koje nas uči da vrednujemo korisnost, snagu, brzinu i uspeh, ovakvi trenuci su podsvesni poziv da se setimo da postojimo, ne zato što smo jaki, već zato što smo sposobni za nežnost, saosećajnost i pažnju. U njima preznajemo da humanost nije alat nego put, niti je odgovor, već pitanje koje nikada ne prestajemo da postavljamo sebi.

Ovaj svet svakako neće biti spasen velikim gestovima, niti pričama o herojstvima. Spasiće ga kap vode ostavljena ptici, blaga reč upućena nepoznatom, ruka pružena bez pitanja: „Zašto?“, već sa saznanjem: „Zato što mogu.“

Možda, negde visoko iznad grada, sada leprša jedno krilo koje ne bi letelo da nije bilo tog pirinča i te vode. I možda nikada neću saznati da li sam zaista spasao njegov život. Ali, znam da sam spasao sebe od toga da zaboravim da je svaki život svetinja.

U svetu u kome se sve kreće brzo, u kome mnogo toga nestane pre nego što stigne da prodiše, najveći otpor smrti jeste saosećanje. Ono možda ne menja sudbinu sveta, ali menja nas. Humanost nije u velikim delima, nego u malim, tihim pokušajima da ne budemo slepi za bol drugog i saznanju da spasiti život, ma čiji bio, znači potvrditi sopstveno postojanje pod kapom zajedničkog neba.