Dragan Jakovljević: Teret mladalačkih zabluda

Priznanje da ponekad nismo u pravu ili da barem postoji mogućnost da to ne budemo, u mladim godinama se ne podnosi lako. Zato je, valjda, u tom životnom dobu i retkost. Ljudi u dvadesetim, a poneki i kasnije, veruju da će prividnom sigurnošću u ponašanju, ophođenju, zaključcima i sudovima, u svojim i očima drugih uspeti da nadomeste manjak mudrosti, koja obično dolazi kasnije, kao plod životnog iskustva.

Dok se prisećaju sebe iz tih godina, mnogi od nas se danas pitaju odakle su crpeli svu tu sigurnost, sa vrlo malo realnog pokrića, a često i bez njega. Život nam onda, diskretno i bez velikih reči, donese neke sasvim obične i naizgled beznačajne trenutke, u kojima tek kasnije prepoznajemo nauk za sva vremena. Uprkos njihovoj prividnoj banalnosti, on nam takve momente ne donosi slučajno, već kada proceni da je vreme za početak naše transformacije stiglo.

U sećanju mi je ostala rečenica jednog kolege, vršnjaka moga oca, izgovorena u trenutku kada se, pretpostavljam, na meni mogla uočiti maska lažne mladalačke sigurnosti. Na konstataciju drugog kolege da je neko od nas toaletu nepažnjom umokrio dasku na WC šolji, prvi sam se javio, rekavši da ja sigurno nisam.

Stariji kolega je tada, više za sebe, rekao kako bi on na mom mestu radije upotrebio izraz “Mislim da nisam” i nastavio da piše tekst za naše novine.

Njegovu opasku sam najpre shvatio kao šalu, pa sam se, koliko se sećam, nasmejao, ali sam se kasnije često pitao šta je zapravo time hteo da mi kaže. On, inače, nije imao običaj da se šali sa mlađim saradnicima, što je dodatno unosilo crv sumnje u moj prvobitni zaključak.

Kako je vreme prolazilo, postajalo mi je jasnije da je u te njegove tri, sasvim obične reči, stao čitav mali udžbenik života, iz čijih lekcija sam u mnogim prilikama izvlačio pouke i tako, korak po korak, izgrađivao sebe kao ličnost. Od svih lekcija koje su mi se na taj način otvarale, možda je najvažnija ona koja kaže da nije pobeda učiniti da se drugi ljudi zbog naših reči i dela osećaju neprijatno, već da takvo “postignuće” predstavlja zajednički poraz, ponajviše naš. Zato sam kasnije, kad god sam mogao, izraze poput “želim da…”, “morate da…”, “hoću da…”, “isključivo tako…” ili “sigurno je tako”, menjam rečima “nastojim da…”, “trebalo bi da…”, bilo bi dobro da…”, “postoji mogućnost da…”, “pretpostavljam da…”, “verujem da…”.

Tako sam stao na put nekim svojim mladalačkim navikama kojih, priznajem, u ono vreme nisam bio svestan, a koje mi svakako nisu činile dobro. Danas ih se, sa čudnom mešavinom stida i sete, setim kad god ih prepoznam u nekim mladim ljudima. Ipak, ne brinem, jer znam da vremena za njih ima sasvim dovoljno. Rastužim se ponekad zbog nekih drugih, za koje, sasvim je izvesno, nade više nema. Vremešni, a nikada dorasli. Nedovršeni.